Да, наш систем се полако креће ка западном, либералном систему, а то би најједноставније значило да ће материјална давања бити мања, да ће права обухватати мањи број људи, да појединац треба да се „сналази“ самостално на тржишту рада, као и да пре свега, држава смањује трошкове и издатке на права и услуге социјалног карактера.

Наш систем креће
се ка идејама и
принципима
западних система

Дискусија може да почне са „мером“ која проистиче управо из таквог процеса и планира се новим изменама и допунама Закона о социјалној заштити. У питању је такозвана активација радно способних корисника новчане социјалне помоћи. Ова мера не представља помоћ при тражењу посла, нити запослење, већ упошљавање корисника новчане социјалне помоћи који би за износ примања по овом праву морали да „одраде“ одређени посао. Новчана социјална помоћ је право у систему социјалне заштите које би требало да остварују материјално угрожене породице и појединци уз наравно проверу имовинског стања и прихода.

Дакле, држава планира да све радно способне кориснике, како се наводи, упосли и то је наша тема. Зашто је то спорно? Кренуо бих од оне да је „Рад створио човека“, да човек треба да радом заради, тј. оствари одређени приход. Према Закону о порезу на доходак грађана, као и Закону о финансијској подршци породици са децом, новчана социјална помоћ није приход. Да ли корисници материјалних давања имају право на подршку или треба да зараде помоћ? Није то само нека правна „зачкољица“ већ питање основних принципа и начела социјалне заштите, или је пак држава начинила заокрет у парадигми социјалне политике.

Управо ту можемо и наставити причу. Овакве идеје, наравно неће први пут бити примењене код нас. Неке развијеније државе су ове процесе започеле раније и парадигме на којима леже њихови системи, не само системи сигурности, већ економски, политички, па и културолошки системи одавно су базирани на таквим принципима. У англосаксонским земљама такве идеје су реализоване, али под неким другим условима. Наравно, не сматрам да су такве мере у недарежљивим системима адекватне, али недвосмислено је да постоје одређене околности које су битно другачије од наших.

Тако, мере упошљавања корисника материјалних давања у тржишној економији, са ниском незапосленошћу од пар процената, пристојним могућностима за запошљавање, програмима преквалификације, стицања нових вештина, који омогућавају проналазак посла, имају другачије импликације. Инкорпорирање идеја и мера из изузетно недарежљивих система социјалне сигурности у наш контекст који карактеришу другачији социо-демографски параметри има, као што је речено, сасвим другачије импликације.

Актуелна званична незапосленост у Србији је око 10 процената, што је (иако постоји званична формула за израчунавање) врло упитно, с обзиром да је број неактивних грађана прилично висок (нпр. обухвата и особе која се нису на време јавиле Националној служби за запошљавање). Сиво тржиште рада је традиционално гломазно. Обухват правом на новчану социјалну помоћ погођених сиромаштвом је низак. Свега 15% од укупног броја популације која је у ризику од сиромаштва је обухваћена правом. Минимална плата у децембру 2019. је 27.332,80 динара. Износ новчане социјалне помоћи за појединца који је радно способан без умањења сезонских послова (да, и то је предвиђено Законом) је око 8.500 динара. Да ли је уопште потребно настављати причу у овом смеру?

Мере активне
социјалне политике
су запошљавање,
а не упошљавање

Званична саопштења институција наводе да су мере упошљавања мере активне социјалне политике. Шта је заправо активна социјална политика? Такве мере представљају запошљавање, преквалификовање, обучавање за језике, рад на рачунару, како би појединац пронашао посао на тржишту рада итд… На тај начин држава би требало да смањује трошкове за пасивне мере, тј. материјална давања и поспешује запосленост, активност и културу рада своје популације.

Дакле, држава треба да има мандат у обезбеђивању радних места у здравој економији, као и у обезбеђивању равноправности приликом запошљавања. Овакве мере су у супротности са концептом социјалне политике какав наводно прокламује држава. Такође, процес либерализације је у супротности са адекватном и квалитетном анализом свих околности и карактеристика нашег поднебља и система како би се установила ваљана социјална политика. Држава би требало да обезбеди минималну сигурност делу становништва који не може да обезбеди довољан приход учешћем на тржишту рада, формалном или неформалном.

Корисници ће бити
демотивисани,
запосленост се неће
повећати, а
циљ система је
смањење трошкова

Шта ћемо добити овим планираним мерама? Држава не улаже у запошљавање, већ условљава кориснике права на новчану социјалну помоћ да раде уколико желе да користе право. Тако ће одређени послови на терену добити извршиоце и то без трошкова плаћања од стране послодаваца. У вези са тим битно је навести и да је минимална плата за запосленог у Србији значајно виша од износа новчане социјалне помоћи. Дакле, неће доћи до нових радних места, нити до побољшања материјалног статуса људи, а смањиће се трошкови на материјална давања. Како? Део корисника ће бити стигматизиран и одустаће од коришћења права, док ће један део популације бити демотивисан за остваривање права. Оно што је забрињавајуће јесте да ће доћи до још лошије обухватности правом и лошије таргетираности дела популације којима је потребна помоћ (погођени сиромаштвом и у ризику од сиромаштва). За само функционисање оваквих мера и спроводиоце ових мера потешкоће неће бити ни мало занемарљиве – капацитети градова и локалних самоуправа различитог нивоа развијености да обезбеде радна места, различите карактеристике посла који би били у понуди, број сати у односу на зараду, број „радних“ дана, тежина посла у односу на број година… Остају и питања какав ће статус имати „упошљени“ у евиденцији бироа?

За крај треба поменути да и у садашњем Закону о социјалној заштити постоји члан Закона који говори о неостваривању права на новчану социјалну помоћ оних корисника који одбијају посао, што евидентира биро (НСЗ), те се „нерад“ свакако не мотивише.

Кроз кованице друштвено корисног рада и активних мера запошљавања, прокламована социјална политика губи своје исконске темеље. Упошљавање корисника права на новчану социјалну помоћ је злоупотреба људи, система и права зарад смањења трошкова. Називање оваквих мера активном социјалном политиком је ништа друго до кршење људских права у одавно рањивом друштву и затварање врата минималној сигурности, заштити и развоју.

И у наредним текстовима бавићемо се овим и сличним питањима. Занимају нас Ваша питања и мишљење.