О АНКСИОЗНОСТИ И БЕЗВОЉНОСТИ. Да ли је дисциплина решење?

Филозофија данашњег неолибералног друштва, чији смо део без даљњег, притиска и усмерава човека да јури за успехом, посебношћу, престижом, индивидуалношћу, а и да буде конкурентан. Да би данашњи човек испунио своју сврху – бити срећан, треба да савлада све ове задатке. Уколико нисте успели у досезању своје сврхе, тј. нисте срећни – потруди се боље и више. Дан треба да буде боље организован, а потребно је још више дисциплине. У супротном, близу си човека који је бескористан и безвредан. Питање је колико поређење, тражење посебности у свету где су сви посебни и јурњави за критеријумима успешности којих има све више дају шансу за срећом. Та срећа јесте позиционирана у футуру са надом да ће се десити, те се за њу ваља борити. Како човек не може да се носи са захтевима друштва, породице, са сопственим очекивањима, а препуштен је неретко самом себи, почиње да се осећа беспомоћним, да губи контролу. Текст се из критичке позиције бави перцепцијом среће као сврхе, као и начинима да се до ње досегне, те и последицама/симптомима истог.

НОСТАЛГИЈА – Од Југословена до носталгичара по рођењу

Волим ову тему, тему коју зовем – носталгија. Није овде реч о слаткој прошлости и горкој будућности. Запитајмо се, да ли је стварно толико тога у прошлости било боље? Људи имају тенденцију да верују да је прошлост била боља. Живот пролази, а ми чекамо да поново живимо оно што треба, оно искрено, оно право! То право не долази, а ми (п)остајемо заточеници лепе прошлости која се никад неће вратити. Свет је у константној промени. Кад тад многи дођу у позицију да кажемо ,,Ови бре клинци стварно претерују, ово није било у моје време!“ Како тако брзо дођемо до тога да нас време гази? Како гро нас дође у позицију да неспреман чека будућност? 

Зашто је промена тешка?

Како је наш идентитет скројен нашим искуствима од најранијих ногу и како је та наша улога годинама формирана, није лако променити та сад сржна уверења, хипотезе и конструкције стварности. Наш идентитет има тенденцију самоодржања. Све ћемо урадити да се поново не осећамо онако како смо се осећали кад смо били врло мали, уз касније поновне ожиљке. Те емоције су оно што нас држи даље од „лаке“ промене. Како смо градили кулу на меком тлу које није могло да поднесе тежину наших емоција, па је сад кула крива, мора да прође време да би се осмислио нови начин да та кула добије своју нову сврху са ојачаним темељом.

Мој психотерапијски приступ

Мислим да је добро да при доношењу одлуке да кренете на психотерапију, имате и информацију како психотерапеут и ради, којим терапијским оквиром се служи и како он одговара на проблеме клијената. У тексту можете прочитати које су то неке од основних карактеристика мог терапијског приступа и како ја, као конструктивистички психотерапеут, радим.

Dermatillomania – компулсивно чачкање коже

Не причамо о болестима коже, за то је задужен дерматолог, већ о потреби да се стално чачка кожа, цеде бубуљице, пипају неравнине/несавршености на кожи итд. Поред ових манифестних активности, особе неретко имају осећај губљења контроле, опсесивно-компулсивне радње, осећај срамоте и тако даље. Размишљајући у оквирима данашње филозофије лечења, верујем да ће многи кренути од споља – третирањем бубуљица, или покушајима да смање поменуте активности. ,,Унутрашњи“ разлози су разнолики. Кад кажем да иза овог стоји губитак контроле, мислим на губитак контроле било чега, на покушај смиривања и давања смисла и реда чачкањем, цеђењем, чупкањем. Људи у разним емоционалним стањима (узнемиреност, досада, немир, бес, туга, раздражљивост) улазе у ове компулсивне радње али све ово постаје и навика.