Imamo par bitnih faktora na koje treba obratiti pažnju. Ovi faktori svakako nisu nezavisni, već su povezani i svi su produkt širih principa i ideja. To su:

1. Porodica i odgoj
2. Globalni trendovi
3. Medicinski pristup bolesti/zdravlju
4. Antistigmatizacija

Temelji ličnosti nastaju u kući, tj. sa ljudima koji si brinuli o nama, a to su naravno, najčešće roditelji. To nije samo vaspitanje i usvajanje osnovnih vrednosti, to su, pre svega emocionalna regulacija i tolerancija frustracije. Dakle, naši roditelji treba da nas nauče kako da prepoznamo i razumemo šta nam se dešava i šta osećamo. Najlogičnije pitanje za to je:
,,Kako se osećaš?“ To podrazumeva i više od toga, a to je da roditelji uče decu i svojim primerom. Ako je neko od roditelja bio bespomoćan, verovatnije je da će dete pokušati da sebe pozicionira suprotno od toga. Možete slati razne poruke, ali ukoliko modelujete na drugačiji način, deca će to osetiti. Još veći problem su rečenice poput onih uslovnih:
,,Možeš ti to, ali…“ ili ,,Uredu je biti tužan, ali…“ itd. Tada ste gotovo sigurno napravili detetu problem da ako sprovede opciju A biće posledice, a i ako sprovede opciju B.

Na primer to izgleda ovako. Ako pravim lične izbore biću kriv i recimo osuđen, a ako postupam po pravilima biću uklopljen, ali nesrećan i naravno besan. To mu sutra dođe da ste ili sami i slobodni ili besni ali u nekom odnosu. Dakle, dobijamo depresivnog, usamljenog pojedinca koji neretko prokrastinira ili se dokazuje, često je i anksiozan. Varijacije i nijanse sami pravite i kombinujte. Ako roditelji nisu uspeli da tolerišu svoje emocije, ako nisu mogli da regulišu bespomoćnost, krivicu, bes, sva je prilika da ćemo imati probleme sa tim. Drugi deo priče je tolerisanje frustracije. Roditelji su popustljivi u vaspitanju. ,,Mom detetu neće ništa faliti.“ Nedostatak prihvatanja i topline stvara probleme, isto tako i izostanak bilo kakve zabrane i discipline. Deca traže vođenje. U komfornom i srećnom društvu, deca se dižu u prezaštićenoj atmosferi. To znači da postoji izostanak frustracije, tenzije. Tenzija se ne trpi, a praznina koja se širi se prividno popunjava kroz visoko grarifikujuće stvari, a lup satisfakcije se nastavlja.

Narcistička kultura u kojoj živimo smanjuje mogućnosti popravke odnosa u zajednici. Šta više, kultura dodatno redukuje odnose. Principi potrošačke kulture i neoliberalizma spuštaju odgovornost isključivo na nivo subjekta. Subjekt postaje samopreduzetnik koji treba da bude konkurentan, otporan i u stalnom napretku. Kako je individua odgovorna za sve, a mogućnosti su tu, iza ugla, sami smo zaduženi za visoke domete i sreću, a prepušteni sami sebi.

U skladu sa ovim je i i dalje aktuelan narativ da se uzrok bolesti mora naći ako nigde onda u genetici. Nije sporna genetika, često fizički ličimo na svoje roditelje. Sporno je to što mi i dalje nemamo ozbiljnije dokaze da su mentalni poremećaji direktno povezani sa genetikom. Do tada, pričaćemo o odnosima, iskustvu, slobodnoj volji. I dalje imamo dijagnostičke sisteme koji sve detaljnije markiraju probleme.

Svest o mentalnom zdravlju se povećala. Mada bih rekao da živimo u kulturi pričanja o svemu i promišljanja ni o čemu. Pozitivna tendencija mladih koji imaju veću svest o zdravlju, kao i u slučaju sa roditeljstvom odlazi u krajnost. Od stida da se bude loše, do ja sam neurodivergentan. Razumevanje i odgovornost u oba slučaja izostaje. Ljudska tendencija je istovetna, samo menjamo strategije.

Sve ovo nas dovodi do toga da se više priča o mentalnom zdravlju, da su dijagnostički sistemi sve glomazniji, a ljudi sve više fokusirani na zdravlje, dugovečnost i izuzetnost. Ono što je važnije je da ljudi imaju sve veće i nerealnije ciljeve, a da u isto vreme sve manje tolerišu frustraciju. Ovo je kultura visokih ambicija, željenog komfora, a konstantne zaštite. Sa tog poligona postignuća, sreće, rezilijentnosti, samoaktuelizacije i sigurnosti, većina izađe sa dijagnozom u džepu. Opseg je velik, od prokrastiniranja, perfekcionizma i dokazivanja, do depresije, anksioznosti i usamljenosti. Eto ih već nekoliko.