INKLUZIVNO OBRAZOVANJE II – primer iz prakse

U prethodnom tekstu o inkluziji pričali smo o razlozima zašto je inkluzivno obrazovanje dobro i koji su benefiti za svu decu u okviru redovnog obrazovanja. Ovim tekstom želim da kroz primer predstavim drugačiji ugao gledanja na sam interes deteta. Nadam se da će ovaj tekst značiti roditeljima, praktičarima, kao i svima drugima koji se interesuju za ovu temu.

Pročitajte
prethodni tekst
o inkluzivnom
obrazovanju

Često imamo situaciju da roditelji ili škola misle da je neophodno i u interesu deteta da krene sa pohađanjem specijalnog odeljenja. Kao što je već rečeno u prethodnom tekstu, specijalna odeljenja i dalje postoje i nije najjasnije definisan njihov status. Takođe, ne postoje ni kriterijumi koji bi nam dali odgovor kada i koje dete treba da pohađa specijalno obrazovanje. Pređašnji sistem i praksa su, čini se, poteškoće deteta stavljale u prvi plan. Danas bi se najviše pažnje moralo obraćati na snage deteta, resurse i vrline. Na kraju krajeva, nejasno je i dalje kako i zašto uopšte uputiti dete u specijalno odeljenje u inkluzivnom obrazovanju?

PRIMER:

(Primer je izmišeljen i predstavlja sklop situacija i procena koje sam imao u svom radu u Interresornoj komisiji koja donosi skup odluka koje predstavljaju dodatnu podršku detetu. Svako dete je specifično i okolnosti su drugačije, međutim ovakvi primeri su vrlo česti i velik su izazov za sve aktere.)

Nikola je drugi razred i ima slabo postignuće u školi. Još uvek ne čita i ne piše. Ne savladava gradivo ni nakon IOP2. Gotovo da ništa nije naučio i njegove poteškoće se čine preteškim. Redovan je učenik.

Potpuno je razumljivo da roditelj želi da vidi napredak kod svog deteta. Škola kao nova faza i početak u životu deteta predstavlja šansu za detetov napredak. Sad je tu učiteljica, kao jedna od najbitnijih figura kod deteta u tom periodu, tu su drugi đaci… Očekivanja i nada su visoki. Svi roditelji imaju ciljeve i planove. I stvarno, mnoga deca koja imaju poteškoće procvetaju u tom periodu. Neka druga, pak ne snalaze se i dalje sa gradivom. Hajde da se vratimo na definisanje interesa i na naš primer.

Splatter 5brushes by SA

Nikola voli društvo, može biti pažljiviji, ali je vedar, topao i veselog duha. Deca u razredu ga vole. Voli da trči na fizičkom vaspitanju i ističe se u tome.

Naravno, svaki stručnjak će gledati resurse deteta. Ali, nešto tu ne štima. Puno praktičara je mišljenja da će tom konkretnom detetu biti bolje u specijalnom odeljenju zbog lošeg obrazovnog postignuća. Navodi se da je to u interesu deteta i da će tamo savladati „potrebnije“ životne veštine. Imamo jedan ogroman problem po sredi. Jedan deo dece nema podržavajuću sredinu u kući. Nije to izostanak pomoći oko domaćih zadataka, to je kontinuirani izostanak rada sa detetom zbog nižeg obrazovnog statusa roditelja, slabijih veština, loših materijalnih uslova, porodičih kriza… Sistem neretko ne ispita sve okolnosti koje su od važnosti. Često se ispostavi da drugi problemi, od prvobitno pretpostavljenih, uzrokuju poteškoće. Potrebna je podrška svih sistema – porodice, zajednice, škole, stručnjaka.

Najbolji interes
deteta
podrazumeva
psiho-socijalni
razvoj

Kako da procenimo najbolji interes za dete? Razna su pitanja u opticaju. U prethodnom tekstu mogli ste videti koji su to sve benefiti inkluzije i za sama postignuća deteta. Danas predstavljam interese i benefite kroz jednu drgačiju prizmu, gledajući na celokupan život deteta. Oni se mere drugim parametrima. Interes deteta ne mora biti postignuće u brojanju ili naučenim rečima na engleskom… Da li mislite da će u specijalnom odeljenju dete savladati te stvari? Možda da, možda ne. Kada pričamo o interesu deteta jedno pitanje je važno, a to je kakav je kvalitet života tog deteta i kakve prilike i mogućnosti mu ostavljamo i stvaramo? Zapitajmo se svi lično, koliko naših životnih segmenata funkcioniše odlično, pa opet ne živimo kvalitetno? Šta treba da posmatramo da bi nam deca sa poteškoćama živela ispunjenije i srećnije?

Postoji niz oblasti koje se ne mere ocenom. Potrebno je ispitati celokupnost života deteta i sve oblasti… Nezavisnost, saradljivost, kreativnost, socijalizovanost, emocionalnu razmenu, osećaj pripadanja… Obrazovanje ne podrazumeva samo učenje. Obrazovni sistem je faza u odrastanju deteta. Škola vaspitava dete. Dete je deo zajednice, uči se interakciji u grupi. Najvažnije je da dete percipira sebe kao člana društva, kao jednakog. To ima velike implikacije na kasniji razvoj i sam pogled na svet i svoju poziciju u njemu. Posao svakog roditelja je da nauči dete da bude nezavisnije, da se što samostalnije snalazi. Ne postoje razlike ni u ovom primeru. Samo što još intenzivnije moramo raditi na tome.

Majka navodi da je očekivala napredak u školi i da im je neophodna pomoć i podrška. Da ne mogu više da izdrže pritiske oko Nikolinog sporijeg napretka. Bojimo se i za sigurnost, s obzirom da je nemiran, a da ima puno dece. Ima dece i koja ne razumeju njegove probleme. Žale se i drugi roditelji.

Ograničeni
resursi nalažu
dodatno
angažovanje
svih, a ne promenu
principa

Da li je za nas
lakše i bolje
ili za decu?

Pitanje za sve nas, roditelje i praktičare – socijalne radnike, psihologe, učiteljice, pedagoge, defektologe, lekare… jeste da li bi nama bilo lakše i bolje kada bi dete bilo u specijalnom odeljenju ili deci? Roditelji su premoreni i iscrpljeni od očekivanja, celodnevne zahtevne brige i nege, pritužbi iz škole, netolerancije i disriminacije. Koliko stvarno uviđamo interes deteta u celoj ovoj priči, a koliko želimo da nama bude lakše u radu, životu i proceni? Inkluzija je i dalje nova i čini mi se da su njeni sprovodioci i dalje pod pritiskom javnosti koja i dalje nema poverenja. Pravi stručnjak će reći da ne zna kakve će se promene desiti i kako će teći nečiji razvoj, šta će se desiti i da li će dete nešto savladati ili ne. Naš posao je da objasnimo roditeljima šta je inkluzija, da to nije pravna regulativa, već prirodno pravo i prirodna sredina za dete. Nedostatak resursa ne znači da je prethodna praksa rešenje. Ne postoji druga opcija. Voditi se principom najviše rezultata uz dostupne resurse je primenjiv, ali ne van inkluzivnog okruženja.

U sledećem tekstu o inkluziji bavićemo se idejama i mogućnostima da se porodici i detetu pruži podrška i pomoć kroz savetovanje i podršku u sistemu, ustanovama i servisima. Napišite mi Vaša iskustva.

0Shares

6 Replies to “INKLUZIVNO OBRAZOVANJE II – primer iz prakse”

  1. Navešću primer iz svog porodičnog okruženja, a tiče se i predškolsko obrazovanja. Državna predškolske ustanova, mala sredina, dete sa poremećajem u razvoju iz spektra autizma, na defektološkom tretmanu intenzivno i uz svakodnevni posvećeni rad roditelja. „Brižni“ savet vaspitačice da ne dovode dete u vrtic neko vreme jer se sprema predstava, a ona ce smetati ostaloj deci. Još jedan „brižni“ savet roditeljima da je dete previše glasno i da moraju nešto da preduzmu. Saveti se ređaju, roditelji ne žele da se konfrontiraju pronalaze rešenje da dete sve manje odlazi u kolektiv i ostaje kod kuce gde je čuvaju bake… Roditelji misle da su oni krivi što njihovo dete ne zadovoljava očekivane norme ponašanja, vaspitači zadovoljni nemaju odgovornost za dete, a krajnji rezultat ćemo videti….

    1. Bane, hvala na komentaru. Iako je ovo, nažalost jedan od najgorih primera, nadam se da će biti koristan svima jer upravo ocrtava dešavanja i stanje u praksi.

  2. U toku osnovne skole je sa mnom u odeljenju bila devojcica koja je imala neku vrstu razvojne poteskoce, nije mogla da prati i uci brzinom kao mi ostali, ali sreca pa smo imali uciteljicu koja nam je objasnjavala sta joj se desava i sve vreme nas ,,obucavala“ kako da joj pomognemo, da je zovemo na rodjendane, da joj pomazemo i da je stitimo. Svi iz odeljenja smo se brinuli o njoj i ko se usudio da bude grub prema njoj je dobio ozbiljnu grdnju od uciteljice. Da nije bilo tako, verujem da se ona me bi ni upola razvila u zenu kakva je postala i intelektualno i sa socijalnim vestinama koje je razvila sa nama. Mislim da je uciteljica ta koja daje primer deci kako da se odnose prema takvoj deci i da treba sto vise da ih ukljucujemo u redovnu nastavu. Ja sam zahvalna sto sam je imala u odeljenju jer smo mnogo naucili uz nju. Da napomenem da je to bilo pre 20 godina… veliki pozdrav. Odlican tekst!

  3. Problem je što je sve više dece sa problemima, ili ih mi sada uočavamo više, a i same učiteljice su pod velikim pritiskom da moraju da postignu rezultate. Ti sve stvara netolerantnu klimu, ali i govori u prilog onome što su primetio, da nije deci bolje, već je nama tako lakše…
    Puno mi se dopao tekst! Samo napred!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *