Инклузивно образовање није новина у нашем образовном систему. Принципи инклузије уведени су у наш систем 2009. године. С обзиром да је део опште истраживачке, а и новинарске културе одредити оно о чему је писац хтео да говори, инклузија се укратко дефинише као „доступно, квалитетно и праведно образовање за свако дете“. Закон о основама образовања и васпитања у члану 6. наводи да „Сва деца имају право на образовање, без дискриминације и издвајања оних из маргинализованих и осетљивих друштвених група, као и оних са сметњама у развоју и инвалидитетом.“

Као што видимо инклузија не укључује и не заступа само децу са сметњама и инвалидитетом, као што се често мисли. Такође, деци из маргинализованих група образовање није доступно у истом обиму. Идеја и принцип јесу да се окружење прилагоди деци и обезбеде начини и механизми да се задовоље потребе сваког детета у оквиру редовног образовања, а не да се деца одвајају у специјална одељења због било које потешкоће.

Дакле, имамо систем који би требало да буде праведен, доступан свим групама деце и који би требало да пружа квалитетно образовање. Шта је спорно онда око актуелне перспективе у нашем образовању? Постоје опречни ставови, како у јавности, тако и у професионалним круговима када је ова тема у питању. Многи заступају мишљење да деца са потешкоћама, инвалидитетом и деца из маргинализованих група са слабијим постигнућима треба да похађају образовни програм ван редовних токова из чега су извучени разни закључци о самом инклузивном образовању и лошим резултатима.

Минимални
стандарди у
Србији нису
досегнути

Стандарди у инклузивном образовању прописују одређен број дефектолога, специјалних педагога и других потребних профила на одређен број деце којима је оваква подршка потребна. Јасно је, наравно да ситуација у нашој земљи није таква. Учитељице и други наставни кадрови у каснијим разредима немају вештине, нити су образовани за такав вид подршке, да би могли да пруже детету адекватан ниво наставе, начине и вештине у савладавању градива. Такође, број педагошких асистената на број деце није довољан, а у многим школама ни не постоји како педагошки асистенти, тако ни персонални асистенти. Тако би се неке теме могле завршити истраживањем о спровођењу и ефектима инклузије. Ово нису занемарљиве околности, али овде се пре свега говори о другачијој или правој перспективи када је инклузија у питању.

Вратимо се на питање инклузије са почетка текста, на инклузију као вредност, парадигму и епистемолошко питање. Где су корени и бит парадигме која је актуелна у свету када су образовни системи у питању? Који су то бенефити инклузије за образовање и друштво као акутелне парадигме у образовању?

Истраживања која су спроведена крајем 20. и почетком 21. века говоре о предностима инклузивног образовања. Она нам показују да су већа постигнућа имала деца са потешкоћама која су била укључена у редовна одељења и говоре нам о развијању одређених позитивних образаца понашања код свих ученика.

Наиме, ученици у специјалним одељењима били су мање ангажовани него ученици са сличним потешкоћама у оквиру редовног образовања, те су ученици из специјалних одељења имали маље успеха од ученика из редовних одељења када су у питању одређени предмети у каснијем академском образовању. Занимљива су и истраживања која говоре о мањем броју изостанака и мањем броју пријава за проблематично понашање код ученика који су похађали наставу у оквиру редовног образовања. Иако се сматра да специјална одељења пружају боље прихватање инструкција због директнијег рада ученика и предавача, заправо су то квалитетније обезбеђивала редовна одељења, као и учење у оквиру вршњачке групе деци која су инклузивним мерама укључени у та редовна одељења. Оно што ће нам бити важно у даљем делу текста је да су и остала деца у редовним одељењима такође показивала напредак. Детаљанији увид у ова истраживања можете погледати на https://www.thinkinclusive.us/essential-research-inclusive-education/.

Бенефити су
обострани за сву
децу у оквиру
редовних одељења,
као и за саме
предаваче

Чести су коментари о лошим утицају инклузивног образовања на децу са „већим“ постигнућима због посвећивања више времена деци којој је потребна интезивнија подршка. Такође, чести су и коментари да држава треба да „улаже“ у ученике са најбољим оценама и постигнућима.

Да ли су овакве идеје дискриминишуће и да ли је по среди логички несклад? Да ли афирмација најбољег резултата треба да онемогући развијање највећих постигнућа код сваког ученика? Да ли недостаци у систему и мањак ресурса значе да нећемо поступати равноправно према свима? Да ли заиста добијамо и да ли је специјално одељење решење?

Пређимо онда на питање – Какве ефекте има инклузија на другу децу у одељењу? Доктор Томас Армстронг (Thomas Armstrong) са Америчког института за учење и људски развој (American institute for learning and human development) када говори о инклузивном образовању говори управо о грађењу солидарности код деце, уважавању различитости, смањењу стигматизације. Такође он помиње термин биодиверзитет, којим објашњава богатство различитости као резервоара ресурса за друштво, нових идеја и могућности. Наводи и да бенефит имају и предавачи који развијају нове начине предавања и методе рада. Армстронг говори и о снажнијем неуролошком напретку деце са сметњама и инвалидитетом када се налазе у средини која је више подржавајућа. Детаљанији увид у ова истраживања можете погледати на https://www.institute4learning.com/2016/10/16/6-reasons-for-fully-including-children-with-special-needs-in-regular-classrooms/.

Инклузија
је хуманистичко
питање

Мисли се да је у питању „несклад“ између праксе и теорије. Заправо, никад ни не постоји таква дилема. Аргументи да је инклузија само лепа реч на папиру и да је неостварљива у пракси је недопустива за практичаре који раде са децом. Свако дете има право на образовање под истим условима и у средини која је највише подржавајућа, по принципу најмање рестриктивног окружења. Инклузија је више од оцене, инклузија нас учи битнијим лекцијама. Држава је дужна да преко образовне политике спроводи мере у интересу раста потенцијала и нивоа образовања својих грађана, а посао практичара је да пружају услуге без дискриминације. Адекватна илустрација би била на примеру демократије. Ако бисмо посматрали демократију у њеном вредносном и исконском смислу, да ли бисмо сматрали да је решење да се вредности демократије не спроводе јер држава не жели да обезбеди неопходне елементе демократског уређења. Замислите да Вам неко каже „Демократија не ваља, ми не желимо да вам обезбедимо независно судство и право гласа.“

Специјална одељења и даље постоје и пружају подршку и едукацију деци. Пракса је врло неуједначена и постоји низ нелогичности и репова претходног система. Питање инклузије је питање које је глобално, а опет конкретно… које задире у питања равноправности, дискриминације, емпатије. Питање инклузије је политиколошко питање, политичко питање, филозофско, психолошко, биолошко, социолошко, културолошко, религијско и правно питање, али пре свега хуманистичко питање.

Да ли и даље постојећа специјална одељења треба и могу да пружају стручну подршку редовном образовању, као и какве су могућности за реализацију оваквих идеја и какви би ефекти били на квалитет образовања сазнаћемо у неком од следећих текстова. Каква су Ваша искуства и мишљење?