Šta je moral i da li nas moral uvek vodi našem interesu? Ovo neće biti priča kako se u sadašnjem lopovskom i šarlatanskom svetu isplati biti ulizica, drukara ili lopov. Ne, ovo je tekst o tome kako moral može kočiti naš razvoj. Biti moralan jeste vrednost koju gradimo preko dve hiljade godina. Uzdizati se duhovno, tj. razvijati se, čega je moral svakako segment, jeste naš cilj. Bar ja tako mislim. Kako onda moral može kočiti naš razvoj i sreću, pročitajte u ovom tekstu?

Na stvaranje morala uticali su razni faktori. Mnogi kada razmišljaju o moralnosti kriterijum posmatranja im je sistem vrednosti, nekime religijske vrednosti, a nekome paket zakonskih normi i društvenih pravila. Rekao bih da postoje ona univerzalna pravila koja ocrtavaju moralnost. To je ono… ne kradi, ne laži, ne varaj… Naravno, bilo bi lepo da se svi držimo ovakvih pravila i vrednosti, mada se mnogi „ovajde“ od kršenja ovih pravila. No, ponavljam nije to razvoj kakvim ga ja vidim. Pored tih univerzalnih pravila, činjenica je da ih i dosta različito tumačimo. Učimo ih, stičemo ih i konstruišemo ih kao bitne i manje bitne. Neko će reći da je nemoralno da žena ima toliko i toliko partnera, a neko da je to predrasuda i vrlo stereotipno. Neko drugi, pak će misliti da je izuzetno nemoralno oblačiti se na određen način ili određenim stilom, i tako dalje. E, to su te moralnosti o kojima želim pričati.

Naravno, svi mi imamo različita tumačenja i različite stavove i mišljenja. Shvatali to ili ne, mnoge naše konstrukcije morala nas koče. Ne pozivam Vas ja sad na razvrat, sodomu i gomoru, ali bih voleo da manje robujemo nekim stvarima. Dok god nešto funkcioniše, sve je u redu, ali često sa nečim nismo u potpunosti „saglasni“. To je ono kada smo u određenom rascepu i kada zapravo takvi obrasci prikrivaju nešto iza, što je mnogo bitnije. To su one moralnosti koje nemaju funkciju morala nego neku drugu funkciju. Moral je kreiran između ostalog u porodici, društvu i u svim sistemima u kojima se krećemo.

Vratimo se na stereotipe i predrasude. U smislu u kome nas oni ograničavaju i sužavaju percepciju, tako i naše konstrukcije morala mogu uokviriti naš život. To su one situacije kada pomislimo da bi bilo lepše da smo slobodniji, da život bude ispunjeniji iskustvom. Iskustvo je zapravo prava reč i dobar argument. Upravo to, nekad ne dođemo do nekih ostvarenja, saznanja, događaja i odnosa jer delamo po tim našim obrascima. To je ono što narod ume da zove uštogljenošću, snobizmom ili da nekome viri praziluk iz zadnjice. Naravno, ovde ima i drugih stvari osim ovih o kojima ja pričam, ali su adekvatni za objašnjenje. Ovo i nisu toliko veliki problemi. Ljudi zaista mogu imati velike teškoće jer misle da je nešto zabranjeno za njih ili druge. To su Vam one priče o grehu… Opet, neki drugi imaju drugačiji, oni bi rekli iskreniji, pogled na svet. Čuli smo one kovanice npr. „Greh izlazi iz usta, a ne kroz usta.“

Aktuleno je pitanje abortusa u Poljskoj. Ako su negde oprečna mišljenja, u ovoj situaciji su. Čini mi se da je pitanje moralnosti ovde vrlo prisutno, bar za neke. Jasno je kakve implikacije za neke ljude može imati abortus kao nemoralan čin. Za druge, pak ne mora imati nikakve. Ovo je dosta ekstreman primer. Ali ovakvi okviri postoje na svim nivoima našeg funkcionisanja.

Takođe i druge osuđujemo zbog naše percepcije zabranjenog i dozvoljenog. To se oslikava na naše odnose, sužava nam perspektivu. Kada napravimo „prekršaj“, onda imamo krivicu, u ovom slučaju jer smo nemoralni. Ona nam govori da smo zaobišli ili izdali za nas ono sržno i od važnosti za naš identitet. Nije lako ne postupati po tim našim pravilima. To opasno ugrožava naš integritet koji smo stvarali od rođenja. Svaka konstrukcija ima određenu funkciju za nas. Neke se održe ceo život, a neke više nemaju upotrebnu vrednost, osim da smo zbog njih frustrirani jer ne rade više. Često mislimo da nešto ne možemo, ne smemo, da nije u redu i da se to ne radi na nekom mestu ili ovom svetu i odatle kreće problem. Za nas postoji niz opcija koje samo nismo proverili i aktivirali. To Vam je kao kad odrastamo, pa polako počinje da nas za nešto boli briga, a ranije nas je toliko to morilo. Razne kategorije, okviri, pravila, nemaju zaista vrednosnu dimenziju, već smo im mi dali takvo značenje.

Za početak upitajmo se šta je za nas bitno i zašto. Svi poznajemo ljude koji su nam odvratni jer ne igraju po našem sistemu vrednosti, ili morala, kako god želite. To je ok. Eh, da smo svi principijelni… Ono što bih ja voleo da preispitamo su ona pravila koja za nas nemaju baš neku svrhu i cilj. Čemu robujemo, šta nas koči, šta želimo i zašto to ne uradimo? Skloni smo često da stvari posmatramo crno ili belo i da samo imamo dva izbora, a tek ako smo na sredini…. Onda tek mislimo da smo zabrljali, a nit’ luk jeli nit’ luk mirisali. Grčevitim držanjem nečega robujemo sopstvenim zahtevima koje smo definisali kao bitne, a koji možda i nisu više valjani za nas. Da li smo zbog toga srećniji, to je pitanje. Budimo oni od iskustva! Ja ne znam šta je to za Vas i uopšte ne mora biti nešto ekstravagantno, nekonvencionalno ili ekstremno. Ja ispitujem šta je to za mene… Prosto je. Nema šanse da smo do sada sve ispitali i da nas ima toliko sličnih.

Pišite mi, baš me zanima Vaše mišljenje. Koje su Vaše nedoumice i da li primećujete te okove. Pozdrav do sledećeg teksta ili videa.