Okrivljavanje žrtve – stereotipNO

У актуелном контексту где се наводно прича о породичном насиљу, сексуалном узнемиравању, силовању, имамо парадокс да су потребни велики напори да се жртви, пре свега поверује. Пре свега желим да кажем, да је термин жртва, иако ставља особу у „пасиван“ положај, опште прихваћен термин у међународним документима. Такође, рекао бих, назива ствари правим именом од чега не треба бежати. Термин „just-world“ је феномен и код нас нема неки специјалан превод, али се може превести као „окривљавање жртве“. Овај термин, пак говори о бежању од суштине. То се може довести и у везу са секундарном виктимизацијом где жртву додатно „жртвујемо“ дискриминисањем и неразумевањем. Међутим, овде је ситуација још озбиљнија. Окривљавањем жртве се негира одговорност поступака људи који су нанели бол, штету, тугу, трауму и повреду жртвама и упире се прст у жртву. Жртва се окривљује и заслужила је то што јој се десило. Ствар је дакле незнања, контекста у ком живимо, али и одређених психолошких процеса код људи. Видећемо и којих.

Зашто мислимо да је жртва крива за то што јој се десило?

Феномен
„just-world“
предстваља
тенденцију људи
да окривљују
жртву да је
крива за то
што јој се
десило.

Сећам се једног истраживања које сам и навео у једном свом тексту… Наиме, радило се о истраживању које се спроводило на разним интернет порталима и то анализом улазака корисника на одређењене вести. Резултати истраживања показали су да је висок проценат људи након уласка у катаклизмичке и „негативне“ вести попут катастрофичних процена климе у будућности, поражавајућих економских предикција, вести о масовним убиствима, силовању, улазио након тога у вести забавног, жута штампа карактера. Зашто наводим ово? Људи окривљују жртву да јој се десило то што јој се десило због њених поступака, изгледа или карактеристика јер се боје да је таква стварност угрожавајућа по њих, њихову животну филозофију и виђење света.

Људи се боје:

Могућности да су и сами рањиви
Неконтролисане и превелике анксиозности

Ако једно истраживање каже да једна од три жена и један од пет мушкараца претрпео неки од облика сексуалног насиља у детињству, није ни чудно што нас овај податак плаши, изненађује и шокира. С тим у вези, разни аутори наводе и минималне одређене бенефите од овог феномена, а то је да људи треба да теже оптимизму, а не константној усмерености на ризике који вребају. Опет, проблем је овде драматично већи. Поред несвесности о постојању ризика, питање је шта је са нашим осећајем за емпатију, па могу рећи и за људскошћу. Окривљавањем жртве, не радимо ништа да помогнемо особи да крене путем опоравка, него утабавано стазе трауми, а пре свега нормализује се и оправдава породично насиље, сексуално узнемиравање, силовање… Ма, сви они поступци због којих је жртва окривљена, а не насилник. То може бити и пример оправдавања дискриминације или родне неравноправности у тражењу разлога тога у карактеристикама особе или групе

Неки од примера:

На једном правном факултету у једном граду у Србији студенти су учили да је један од критеријума за силовање и изглед/гардероба жене.

,,Он је добар комшија, није могуће да може да уради тако нешто, сигурно је нешто урадила.“

,,Ти му стално нешто дробиш, заслужила си.“

,,Зашто је улазила у ауто, ако није хтела ништа?!“

Флертовање мора да води до секса.

,,Он је алкохоличар, шта је очекивао!“

Неке примере сам лично чуо и видео током свог рада са људима који су им додатно отежавали ооравак. Да ли Ви можете да се сетите неких?

Рад на трауми, како оваква искуства често и јесту то, треба да обезбеди особи пуно поверење терапеута, подршку и разумевање клијенткиње или клијента. Такво искуство прави проблеме у функционисању људи и потребно му је дати другачије значење и интегрисати га у систем човека, тако да може да настави да живи са тим искуством као делом своје животне приче. Окривљавањем жртве додатно изолујемо особу са таквим искуством, додатно бојећи наратив и живот особе бојама тог негативног искуства, трауматског искуства по правилу. Особа је окривљена и притом осећа кривицу, што је ултимативно бреме и емоција.

Нећемо придавати пажњу разним јавним личностима, али размислимо сви колико смо пута као јавност подржали и оправдали нечија насилна дела и накнадно окривљавање жртве. Лакше је мислити да не живимо у таквом друштву, али још нешто… Неке чак и није страх, само им је комфорно и то нека буде трећи разлог зашто мислимо да је жртва крива, поред горе два наведена?