Пијем да ублажим бол

In vino veritas. У овом случају – У вину је одушак и то онај краткотрајни и не баш истинит. Вино или друго пиће по избору камуфлира. Све је за људе, наравно. Ништа од такозваних „краткорочних одушака“ није лоше само по себи. Лоше је у контексту тренутности растерећења. Данас ћу писати о алкохолу и то јер мислим да је код нас типичан и чест одабир, а „веома“ ризичан. У губицима, алкохол је одлагач превладавања тог губитка. Овакве шеме углавном, не по правилу, али често формирају мушкарци и о томе ћу данас и писати. Стога, ако сте жена и препознајете неког блиског или се и сама препознајете, текст је свакако намењен и Вама и може бити од помоћи.

Мушкарци чешће научени
да не препознају и
не исказују емоције.
При губитку алкохол
је чест „савезник“.

Овде не причамо о зависности, овде причамо о изостанку умећа за пребољевањем и туговањем, или пак о нефункционалним обрасцима туговања. Овде причамо о начинима не/повезивања са емоцијама након губитка. Краткоточни одушак вс. дугорочно разрешење. Сам сам улазио у овај образац. То не значи да је лоше попити и опустити се, али ако је то једини начин или чест начин регулисања или скривања емоција… Па, рецимо да се губитак неће интегрисати у наш систем и то може правити проблеме на разне начине. Сваки нови губитак биће и нови окидач. Гушићемо се у плоногираној патњи, неразрешеним односима, успоменама, несигурностима, страховима и полако нарушавати квалитет живота. Не желећи да генерализујујем, али неретко мушкарци, али и све чешће жене, у заједнички пакет стављају губитак, туговање и алкохол. Зашто мислим да је ово чешће мушки начин?

Како постајемо овакви?

1. Модели: Могуће да смо гледали неког како на овакав начин решава проблеме. Деда је пио, тата је пио… „Капирамо“ да се тако то ради. „Тако ми мушкарци!“

2. Поруке: Је л се сећате оних реченица? “ Немој да плачеш, ево ти бомбона!“, Или оне једноставне и директне – „Немој да плачеш!“, „Ајде не плачи, буди јак!“, „Буди мушко!“ Условљавани смо од самог детињства и научени да скривамо и заташкавамо емоције, да их на неки начин суспендујемо.

3. Култура и контекст: Алкохол је део културе, обичаја. Није чудно пити, некако се и подразумева. Да ли имамо исти став према неким другим психоактивним супстанцама? То не значи да се и оне не користе у ове сврхе, али вероватно мање. Песме, филмови романтизују овакав начин туговања. Сам наслов текста имплицира на оне песме које и говоре управо о таквим обрасцима туговања. Немам ништа против и сам сам је певао и може бити врло катарзично и корисно. Уколико нас не води до пребољевања већ до гурања под тепих, тад нам не служи. Још нешто битно! Како у патријархату плакати? То није мушки. Емоције се не деле са ортацима, са ортацима се пије. Мислим да и жене пију са ортакињама, али мислим да и више причају и деле.

4. Личност: Када кажем личност не мислим на склоност ка нечему, мислим на начин на који смо стварали нашу личност, па сада на одређени начин конструишемо и гледамо на губитак, тугу, сепарацију. Знате оно, каквог сте темперамента…

Шта се дешава?

Дакле, научили смо тако, алкохол је наш велики ресурс. Па, нпр. покидате тетиве на нози, морате лежати. Ресурс су Вам лекар, пријатељ који ће Вам правити друштво, одређени члан породице који ће Вам додавати воду, храну… Када изгубимо особу, умрла је или је за нас умрла, тада алкохол постаје наш битан ресурс/другар. Поред тога што нам је алкохол важан ресурс, емоционално смо неписмени. Када то кажем мислим да нисмо научили да се сусрећемо са свим емоцијама, да их препознајемо и дозвољавамо себи да их осећамо. Губитак као велики догађај који неминовно доводи човека да низа транзиција и разних осећања, доводи нас до капсулирања. Мушкарци су неретко научени да функционишу на овакав начин.

Какав је „третман“?

Свака особа има другачиј систем уверења и веза, те ће и рад бити индивидуалан. Образац суочавања са туговањем и наш актуелни контакт са емоцијама би требало подвргнути ревизији и промени, свакако. Вербализовати емоције и препознати их, губитак интегрисати и разрешити један је од циљева. Промена или редукција алкохола као ресурса у периодима туговања наставак је посла. Скривање емоција неће довести до нестанка истих. Довешће до болести, у најбољем случају до нарушавања квалитета живота. Рад у овом смислу није лак, нити се понашање мења само по себи. Пре понашања, следи рад на нашим сржнијим стварима.

Волео бих да прочитам и Ваше мишљење у коментарима и одоговрим на питања. Уколико мислите да би требало да радите на овоме са психотерапеутом, пишите на e-mail: vujic.sasa.psihoterapija@gmail.com.

0Shares

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *