Често пишем о томе како се појединац сналази у друштву и како то утиче на ту индивидуу, колико јој мења живот и како утиче на сам квалитет живота… срећу, аутентичност, идентитет. Мислим да су то баш актуелне теме и да, признали то себи или не, све нас погађа на овај или онај начин, те ћемо о томе причати повремено којекуде.

Овај текст је инспирисан мојим осећајем да се некад суздржавам на неким местима и да сам, раније поготово, мислио да су то неке инфантилне ствари које сам „прерастао“ и да није ни место, а ни време да ја сад ту нешто исказујем претеране емоције. Није да је баш тако заправо?! Више је да сам желео, али да сам имао неки отпор, тј. стегу како то не треба. Е, сад како спадају ти окови и како човека почиње да боли уво шта ко мисли, тако почињемо и да дозвољавамо себи слатке ужитке, неки би их назвали – срећа. То је оних 10 минута истинске среће. Не можемо је осећати нон стоп. Срећни смо у животу, али не осећамо је баш цео дан, просто је немогуће. Е, тих 10 минута можемо имати више пута и чешће.

Једнообразност
је на
цени

Кад сам кренуо да радим пре шест и по година, колектив је био претежно старији од мене. На моје изнанеђење, признајем, не да сам добио забавне и луде колеге, него сам помислио како би више нас „млађих“ (по годинама) направило досаднију атмосферу. С годинама човек би требало да је пронашао себе и да је мање под пртиском средине. Потреба за друштвеном валидацијом и позицијом прелази у окренутност ка себи, својим специфичним потребама, жељама, креативношћу, стваралаштву. Зато неке моје колеге, препознаће се, ђускају, блесаве се и тако даље. Наравно, нису сви искуснији људи овакви. Многи мисле да са годинама иде и та уздржаност. Уф, цело друштво иде у правцу уздржаности, ка блазираности (Бранка Катић у Отвореним вратима). Видите, чак и у спорту се иде ка уздржаности… Не излажи се само! Остани у оквирима стандарда. Ако се изложиш, трпећеш поглед. После се питамо, како то нико није реаговао у аутобусу кад је неко малтретирао другу особу. Но, хајде да се вратимо на оно детиње у нама.

Скоро, на почетку ове ненормалне године, док смо још ишли на концерте десио се битан догађај као инспирација за овај текст. Тада смо две моје пријатељице и ја ишли на концерт моје омиљене групе Земља грува. Ја сам велики фан. Такође, велики сам фан и Зое Кида, њихове певачице. И сад мало поцрвеним кад се сетим. Ја, матор коњ, у 29. години тада, се сликам… изговарам „Ја сам највећи фан“ и радујем се као дете. Ово је баш терапијски и растерећујуће кад Вам кажем… Добио сам и загрљај, а ево Вам и слике испод. Рекли су ми сви који ме добро знају „Сале, тачно се види да си срећан, то је онај твој осмех.“ И јесте био. Зое, још једном… Ја сам твој највећи фан! 😀 хахах

Овакве ситауције нису увек биле тако реализоване, мада ја јесам поприлично „инфантилан“ повремено. Пре недељу дана после купања на Зрењанинској пескари, хтео сам да видим кафић који се зове Central Perk. Ja сам, претпостављате и велики фан серије Пријатељи (Friends). Није баш као онај у Њујорку, али за мене је више него супер. Тамо сам се као дете фотографисао. Мислим, фотографисали су се и други, али ја сам имао и оних 10 минута среће. За друге не знам… Другар ми је рекао да се „просе..в.м“, али ја нисам тад слагао, а још мање претерао. Е, с том речју – претерати идемо даље.

Некад или, пак често себе спутавамо и преуоквирујемо наше потребе и жеље у групне или колективне. То није само да идемо на исте места, сликамо се на исти начин, облачимо на исти начин… Људи, то заиста одузима живот. Толико труда улажемо да будемо као други – „бољи“, да постаје исцрпљујуће. Притом, човек увек осећа да не постоји потпуна срећа, увек има сигнал неки, на који одговарамо погрешно. То Вам је слично неком животарењу. То време боље да смо посветили проналаску праве индивидуалне среће. Али, није то тако лако… Немојте ме схватити погрешно, не позивам на колективну хистерију, већ да само мало више уживамо и да нас мало више брига шта сад ту неко мисли.

Прочитајте текст
где се помиње
друштвени
фактор као
критеријум
приликом
дијагностификовања
http://
stereotipno.rs/
kako-sistem-
vrsi-kontrolu-
nauka
-religija-politika/

Е, сад хајмо поново на детиње у нама. Ово је занимљиво питање, бар мени. Овде по среди имамо питање развоја. Причао сам већ о томе… увремењеност јесте некако права реч за то. Да ли то значи да је она „Све у своје време“, тачна? Народ је често сковао врло мудре реченице, које ако се правилно тумаче имају врло смисла. Сад се питате „Шта кој ђаво читам ово онда“. Бити одрастао има различите карактеристике од бити дете. Погрешно је тумачити да одрастање захтева униформност и уздржаност. Тако нас уче. Оно што се види и што је тенденција је да и млади људи више не исказују природну усхићеност, висок интезитет емоција, једноставно ону тинејџерску енергичност. Изгледа да је најбоље да не правимо друштвене грешке и будемо некако део система јер нас то чини најсрећнијим. Сасвим је нормално да смо и део друштва и то је део људског, цивилизацијског. То је и критеријум за дијагностификовање одређених проблема, како функционишете у интерперсоналним односима… Али, то нема везе, наравно са овим. Овде причамо о чистом конформизму, само на још ишем нивоу.

Допустимо себи да будемо деца и да се радујемо нечему зато што нам се радује због тога. Како смо научени да будемо уздржани, на средини и да морамо да испунимо захтеве средине, тешко да ћемо доћи до стварних личних захтева и задовољства. Ако нас нешто чини срећним и осећамо стране погледе чуђења, то је добар знак! То није оно детињасто незрело, него аутентично! Како сам написао у једном од постова на својим мрежма – Развој је пут од детета ка детету, не ка детињастом, него ка аутентичном!

Да ли сте Ви нечији фан, ко и шта Вас одушевљава, чему се радујете ко дете? Поделите са мном Ваше мишљење о овој теми у порукама и коментарима. Поздрав до следећег текста.