Чули смо још на улазу у миленијум да ће депресија бити присутна и актуелна у 21. веку. Шта је то што нам је бременито, шта нас то оптерећује, шта нас чини анксиозним и што смо често под стресом? Модерно информатичко друштво нам доноси нове проблеме, трендове и превелики стрес који утиче на урушавање оптималног живота.
Савремени
човек не може
да абсорбује
актуелни ниво
информација
Савремено доба доноси глобално умрежавање, брзину преноса информација, добара, знања, новца… Нон стоп смо засути најновијим дешавањима, константно смо у контакту са људима и то путем разних друштвених мрежа. Сви имамо Facebook, Instagram, Viber, WhatsApp, и тако даље… Постајемо све зависнији од технологије. Свесни смо сви тога, али опет стално проверавамо телефоне и тешко се одупиремо томе. Истраживање које је спровео ESRI UK говоре нам да чак трећина нас осећа стрес због количине информација које не можемо да обрадимо. Треба све то постићи на више страна и у више животних поља. Тако је данас мултитаскинг једна од битних вештина које треба да поседујемо у пословању. Да бисте схватили како то заправо изгледа погледајте слику испод. Она нам описује ниво информација, њен проток на временској оси и тренутне капацитете и могућности човека да их абсорбује. Тачка пресека представља количину информација коју садашњи човек може да прими и прихвати. Све преко тога је стресно за човека и чини га анксиозним. Као што видите ниво информација се драматично увећава.
Брзина протока информација је рапидно скочила. Човек не може да упије толику количину нових слика, вести, догађаја. Живот је данас пребрз, од брзе хране, брзог читања и учења, до брзог курса и тако даље… Обасути смо новим трендовима, све се олако смењује, све је инстант. Телефони, музика, мода, жаргони… Доста тога губи смисао јер траје пар месеци, годину дана. Људи немају времена да дају значај нечему, да буду задовољни са нечим. Као да су се изгубили квалитет и суштина. Све се то линкује у разне сегменте живота – образовање, посао, љубав… Школа постаје курс, посао губи смисао и бива преплављен процедурама, само се одрађује… Бракови краће трају, развода је све више. Овако изречено делује као друштвена криза. Они старији би рекли да је све постало пролазно и безвредно, млађи да је „такво време“. Има истине и у једном и у другом. Да, времена се мењају, човек се мења, планета се мења. Али и да… савремени човек нема времена за себе, за духовност, шта год она представљала за сваког од нас, нема времена за живот. То је оно што нас сустиже.
Друштвени захтеви
су превелики
и диктирају тренд
Моћ информације је огромна. Чудно је, али пре само пар деценија, у такође модерном добу, информација није имала ни упола такав значај као данас. Време је имало већу вредност. Разгледница се ишчекивала по пар недеља, па чак и пар месеци. За разговор се користила и говорница. Фотографисање је било ограничено на, колико беше, 32 слике? Мање сликања, више уживања. Возови су били спорији… Изгледа да је недостатак модерних рачунара поједностављавао посао, колико год то изгледало нелогично. Данас је приступ информацијама невероватан. Сви све видимо, све је доступно, како јавно, тако и приватно. Сви знамо где је највиша зграда, најскупљи хотел, како изгледа и ко је све био тамо, где је најбољи сладолед, а и оно свакодневно… ко је био код зубара и шта је јео за доручак. Схватили смо озбиљно ону да „слика говори хиљаду речи“. Е, сад… доступност информација је велика, али доступност ресурсима није подједнака. Модерно доба донело је нове трендове, али су неке, рекли бисмо, назадне поделе и даље присутне. Не можемо сви да имамо најскупљи ауто и нисмо сви били на најлепшој плажи. Перцептивно поље је сада велико као екватор и видимо и северно и јужно. Амишки живот му дође сада као феномен. Тешко је данас остати у свом свету.
Данашњи човек нема довољно времена за себе. Љубав према себи и време проведено са самим собом постаје луксуз и све смо мање окренути томе. У тој журби и одлепљености од таквог оптималног и природног стања постајемо осетљиви. Отпорност нам опада. Нисмо изгледа припремљени за тренутно стање или је и то део процеса? Било је и раније периода новина, огромних промена и ширења дотадашњих сазнања. Но, ово не изгледа као људска ренесанса и усмереност ка новом. Ово свакако није окренутост ка хуманизму и човеку. Мада, то је заправо то најновије модерно доба на које ћемо морати да се привикнемо. Можда је то карма комфорног и конзумерског друштва? Ако бисмо посматрали данашњи свет из далеке будућности, можда би све ово деловало као логички низ и само једна од епоха у људској историји. Некако смо, ипак неприлагођени, еволутивно неспремни… па, побогу још увек имамо слепо црево! Шалу на страну. У тој машни и петљи када немамо решење на промене постајемо анксиозни. Таквих промена данас је много. Зато није лаж када на сваком ћошку чујемо да је неко анксиозан или макар нервозан. Нисмо ми болећивији, већ нам је отпорност на удару. Ово није текст где се дају савети како се решити одређених проблема. Желим дати мали допринос раскрчавању пута нечега што знамо, али нам је потребан додатни увид, подсетник и мотивација како бисмо се вратили себи и питали се шта и колико нам је заиста потребно.