Зашто је промена тешка?

Како је наш идентитет скројен нашим искуствима од најранијих ногу и како је та наша улога годинама формирана, није лако променити та сад сржна уверења, хипотезе и конструкције стварности. Наш идентитет има тенденцију самоодржања. Све ћемо урадити да се поново не осећамо онако како смо се осећали кад смо били врло мали, уз касније поновне ожиљке. Те емоције су оно што нас држи даље од „лаке“ промене. Како смо градили кулу на меком тлу које није могло да поднесе тежину наших емоција, па је сад кула крива, мора да прође време да би се осмислио нови начин да та кула добије своју нову сврху са ојачаним темељом.

Окривљавање жртве

У актуелном контексту где се наводно прича о породичном насиљу, сексуалном узнемиравању, силовању, имамо парадокс да су потребни велики напори да се жртви, пре свега поверује. Термин „just-world“ је феномен и код нас нема неки специјалан превод, али се може превести као „окривљавање жртве“. Окривљавањем жртве се негира одговорност поступака људи који су нанели бол, штету, тугу, трауму и повреду жртвама и упире се прст у жртву. Жртва се окривљује и заслужила је то што јој се десило. Ствар је дакле незнања, контекста у ком живимо, али и одређених психолошких процеса код људи. Видећемо и којих.

Губитак пријатеља – Лична кривица и/или лични раст?

Доста мојих пријатељстава је пунолетно, трају преко 20 година, или макар 10. То не значи да су права пријатељства само она из детињства. Године не морају говорити о пријатељству, али говоре о залагању, историји, заједничким лепим и ружним догађајима, кризама… Као и веза и оно треба да се негује. Но, није то поента, него да ја нисам навикао да губим пријатеље тако лако и да ми то доста тешко пада. Баш ми је болно, ваљда је тако свима… У разговору са мојом пријатељицом коју познајем стотину љета, причали смо о психотерапијским правцима и њиховим гледиштима, на овако нешто. Који су одговори на овај мој проблем, где је место кривици, а где развоју?