Terapijski proces nije lak i iziskuje promenu. Nećemo promeniti ljude oko nas, niti okolnosti ali menjajući naš pogled na sebe i svet možemo uticati na naše odnose sa drugima i na kraju krajeva i na naše probleme. Kako je naš identitet skrojen našim iskustvima od najranijih nogu i kako je ta naša uloga godinama formirana, nije lako promeniti ta sad sržna uverenja, hipoteze i konstrukcije stvarnosti. Čak i kada znamo da nešto nije dobro za nas, mi istrajavamo u svojim ukorenjenim obrascima.

Naš identitet ima tendenciju da produži svoje trajanje, rekli bismo samoodržanja. Kako? Sržna uverenja i uloga, kao što sam rekao, su dugo građena vešestrukim potvrđivanjem. Npr. roditelji su svojoj ćerci često poručivali:

„Moraš biti najbolja!“ 

„Samo najbolji prolaze dobro u životu!“

„Ne spuštaj se na tuđ nivo!“

„Samo najbolji uspeju u životu!“

Devojčica izrasta u devojku koja ne sme da bude ni u čemu solidna ili ne daj bože loša. Sada ima izgrađenu hipotezu „Samo ako sam najbolja, ja vredim.“ Sa ovako izgrađenom, sada vrlo važnom pretpostavkom o sebi, koja zauzima ogroman deo njenog identiteta, ona biva često invalidirana i obeshrabrena u društvu i povlači se iz raznih situacija. Njen život više nema novih ciklusa iskustava jer sve je vrlo preteće za nju.

Promena, dakle iziskuje dosta posla. Ta uverenja su ono u šta osoba veruje. Ona veruje, želi da živi takvim životom, ali ona ne živi život. Nije lak zalogaj promeniti svoju životnu filozofiju i svrhu. Prvo teško je za početak shvatiti da se ne može i ne treba biti najbolji u svemu. Teško je sebe prihvatiti takvu/og. To je vrlo nepoželjno, jer smo naučeni da je jedino dobro ono suprotno, biti najbolji.

OPASNOSTI TOKSIČNE POZITIVNOSTI

Iako ništa nije loše u tome da se razmišlja pozitivno i da nam je čaša do pola puna, ova nova tendencija imperativne pozitivnosti može naneti dosta štete. Razmišljati pozitivno ima smisla i preporučio bi vam vaš terapeut, kod nekih i pali. Međutim, ako se vratimo na naš primer, shvatićemo da je prethodno potrebno izgraditi uslove da bi osoba mogla u naletu pozitivnosti, pa samim tim i jedne opuštenosti i neurgentnosti da savladava zadatke života. Kako je osoba izašla u svet sa svojim nefunkcionalnim hipotezama, ona će uz nalet pozitivne energije možda i uspeti u nekim ciljevima, ali već kod prve prepreke u vidu nepotvrđivanja njenih najvažnijih postavki života, ona će putem starih obrazaca pobeći nazad u staru strukturu. Zašto? Tamo je poznato. S tim u vezi, današnja fraza „zona komfora“ bi pre mogla da se preimenuje u zonu poznatog. Bolje poznato zlo, nego nepoznato dobro. Uloga devojke iz primera, iako vrlo teška za nju, štiti je od rizika i situacija koje bi je preplavljivale. Sad je vreme da pređemo na ključni deo naše priče.

ŠTA JE SA EMOCIJAMA?

Mi smo izgradili sistem značenja ali zapravo, emocije su te koje rukovode nama. Osoba će postupati tako da zaobiđe one emocije zbog kojih je i napravila mehanizme odbrane, a to je ono kako se osećala kad je bila odbačena, nevoljena, ili u skladu sa današnjim primerom nedovoljna. Poruke koje je devojčica dobijala od roditelja su uticela na osećanje krivice, kao i stida ako nije bila najbolja. Sve ćemo uraditi da se ne osećamo tako ponovo, tj. onako kako smo se osećali kad smo bili vrlo mali, uz kasnije ponovne ožiljke. Te emocije su ono što nas drži dalje od „lake“ promene. To je ogromni strah, to je tuga, bespomoćnost, anksioznost, bes… Sa tim će se raditi na terapiji. Dakle, devojka da ne bi bila ponovo preplavljena beži u jedinu preostalu oazu manje anksizonosti.

ŠTA OSEĆAMO?

Naše pretpostavke o životu, uverenja o svetu i nama su stvorene zbog emocija i sada se održavaju zbog istih. Kada pokušamo nešto novo, tada nastupa krivica, anksioznost, stid… Svet može postati vrlo preteći. Mada, neretko nismo ni svesni svojih nefunkcionalnih obrazaca, ali na određenom nivou znamo da se ne osećamo dobro. Ako je svrha biti najbolji, a ispostavi se da u interakciji sa drugima nismo to uvek, krivica će nas gušiti. Druženje sa ljudima postaje vrlo stresno. Osećaćemo se anksiozno, nećemo uživati u druženju, jer toliko toga može značiti da nismo najbolji. Stoga, bolje da nekako izbegnemo tu situaciju, nego da se borimo sa svim tim emocijama. Svesnost o svojim uverenjima nije završen posao jer će nas te emocije i dalje vući nazad u poznato, tj. iole sigurno da se nećemo osetiti onako kad smo bili mali i povređeni.

Promena nije laka i nije linearna. Jedan napred, dva nazad… Promena nije laka ali je moguća. Nekadašnje rešenje danas je problem sa kojim se susrećemo. Kako smo gradili kulu na mekom tlu koje nije moglo da podnese težinu naših emocija, pa je sad kula nakrivljena, mora da prođe vreme da bi se osmislio novi način da ta kula dobije svoju novu svrhu sa ojačanim temeljom.