Mislim da je dobro da pri donošenju odluke da krenete na psihoterapiju, imate i informaciju kako psihoterapeut i radi, kojim terapijskim okvirom se služi i kako on odgovara na probleme klijenata. U tekstu možete pročitati koje su to neke od osnovnih karakteristika mog terapijskog pristupa i kako ja, kao konstruktivistički psihoterapeut, radim.
Ne pričamo o bolestima kože, za to je zadužen dermatolog, već o potrebi da se stalno čačka koža, cede bubuljice, pipaju neravnine/nesavršenosti na koži itd. Pored ovih manifestnih aktivnosti, osobe neretko imaju osećaj gubljenja kontrole, opsesivno-kompulsivne radnje, osećaj sramote i tako dalje. Razmišljajući u okvirima današnje filozofije lečenja, verujem da će mnogi krenuti od spolja – tretiranjem bubuljica, ili pokušajima da smanje pomenute aktivnosti. ,,Unutrašnji“ razlozi su raznoliki. Kad kažem da iza ovog stoji gubitak kontrole, mislim na gubitak kontrole bilo čega, na pokušaj smirivanja i davanja smisla i reda čačkanjem, ceđenjem, čupkanjem. Ljudi u raznim emocionalnim stanjima (uznemirenost, dosada, nemir, bes, tuga, razdražljivost) ulaze u ove kompulsivne radnje ali sve ovo postaje i navika.
Sport sam po sebi jeste takmičenje i sportisti jesu tako nastrojeni, vole pobedu, žele da napreduju, da budu konkurentni. Ono što se dešava jeste da često ne uspevaju da pokažu svoje sportsko znanje i napredak u tehnici, taktici, fizičkoj spremnosti i kondiciji zbog pritiska i psihološke ne/pripremljenosti. Danas su tema očekivanja, koja u mnogome mogu uticati na emocije sporitiste ili sportiskinje, a kasnije i na sam performans, tj. meč, utakmicu, nastup. Sportisti formiraju sopstvena očekivanja, ali iza tih očekivanja stoje i očekivanja porodice, trenera, a kod profesionalnih sportista i očekivanja sponzora, nacionalnih saveza i javnosti, koja svojim očekivanjima može napraviti ogroman pritisak. Ovakva vrsta promene je u službi novih alternativih viđenja uspešnosti i neisključivog razmišljanja. Isključivost prečesto vuče sportiste i sportiskinje u to da nisu uspešni i da su izneverili sebe i druge.
U aktuelnom kontekstu gde se navodno priča o porodičnom nasilju, seksualnom uznemiravanju, silovanju, imamo paradoks da su potrebni veliki napori da se žrtvi, pre svega poveruje. Termin „just-world“ je fenomen i kod nas nema neki specijalan prevod, ali se može prevesti kao „okrivljavanje žrtve“. Okrivljavanjem žrtve se negira odgovornost postupaka ljudi koji su naneli bol, štetu, tugu, traumu i povredu žrtvama i upire se prst u žrtvu. Žrtva se okrivljuje i zaslužila je to što joj se desilo. Stvar je dakle neznanja, konteksta u kom živimo, ali i određenih psiholoških procesa kod ljudi. Videćemo i kojih.
Ništa od takozvanih „kratkoročnih odušaka“ nije loše samo po sebi. Loše je u kontekstu trenutnosti rasterećenja. Danas ću pisati o alkoholu i to jer mislim da je kod nas tipičan i čest odabir, a „veoma“ rizičan. U gubicima, alkohol je odlagač prevladavanja tog gubitka. Ne želeći da generalizujujem, ali neretko muškarci, ali i sve češće žene, u zajednički paket stavljaju gubitak, tugovanje i alkohol. Zašto mislim da je ovo češće muški način, kako dolazi do ovakvih obrazaca, šta se dešava i kakav je tretman, pročitajte detaljnije u tekstu.
Ukoliko želite da Vam na e-mail stiže najnoviji sadržaj ostavite Vaše podatke. stereotipNO brine o zaštiti privatnosti podataka. Pročitajte više u Uslovi korišćenja. Hvala.
