Овај текст је инспирисан мојим осећајем да се некад суздржавам на неким местима и да сам, раније поготово, мислио да су то неке инфантилне ствари које сам „прерастао“ и да томе није ни место не време да ја сад ту нешто исказујем неке емоције. Није да је баш тако заправо?! Више је да сам желео, али да сам имао неки отпор, тј стегу како то не треба. Е, сад како спадају ти окови и како човека почиње да боли уво шта ко мисли, тако почињемо и да дозвољавамо себи слатке ужитке, неки би их назвали – срећа. То је оних 10 минута истинске среће.
