Dermatillomania – компулсивно чачкање коже

Не причамо о болестима коже, за то је задужен дерматолог, већ о потреби да се стално чачка кожа, цеде бубуљице, пипају неравнине/несавршености на кожи итд. Поред ових манифестних активности, особе неретко имају осећај губљења контроле, опсесивно-компулсивне радње, осећај срамоте и тако даље. Размишљајући у оквирима данашње филозофије лечења, верујем да ће многи кренути од споља – третирањем бубуљица, или покушајима да смање поменуте активности. ,,Унутрашњи“ разлози су разнолики. Кад кажем да иза овог стоји губитак контроле, мислим на губитак контроле било чега, на покушај смиривања и давања смисла и реда чачкањем, цеђењем, чупкањем. Људи у разним емоционалним стањима (узнемиреност, досада, немир, бес, туга, раздражљивост) улазе у ове компулсивне радње али све ово постаје и навика.

Како очекивања могу негативно утицати на перформансе спортиста

Спорт сам по себи јесте такмичење и спортисти јесу тако настројени, воле победу, желе да напредују, да буду конкурентни. Оно што се дешава јесте да често не успевају да покажу своје спортско знање и напредак у техници, тактици, физичкој спремности и кондицији због притиска и психолошке не/припремљености. Данас су тема очекивања, која у многоме могу утицати на емоције споритисте или спортискиње, а касније и на сам перформанс, тј. меч, утакмицу, наступ. Спортисти формирају сопствена очекивања, али иза тих очекивања стоје и очекивања породице, тренера, а код професионалних спортиста и очекивања спонзора, националних савеза и јавности, која својим очекивањима може направити огроман притисак. Оваква врста промене је у служби нових алтернативих виђења успешности и неискључивог размишљања. Искључивост пречесто вуче спортисте и спортискиње у то да нису успешни и да су изневерили себе и друге.