Očekivanja su u današnjem sportu u skladu sa neoliberalnim principima življenja – konkurentnost, individualnost, uspeh ili propast, takmičenje… U skladu sa tim, kod svih nas su očekivanja ogromna, ne samo kod sportista. U sportu je više nego ikad novca, marketing je uzeo sve pod svoje, rekordi pršte na sve strane i mi to dobijamo na dnevnom nivou lepo upakovano putem medija. Jasno je, kada pogledamo tuđe živote, tuđe uspehe, deluje sve zaista nedostižno i frustrirajuće. Kada se uzme u obzir koji su sve aktuelni svetski dometi u svim oblastima, može delovati vrlo demotivišuće.

Sport sam po sebi jeste takmičenje i sportisti jesu tako i nastrojeni, vole pobedu, žele da napreduju, da budu konkurentni. Ono što se dešava jeste da često ne uspevaju da pokažu svoje sportsko znanje i napredak u tehnici, taktici, fizičkoj spremi i kondiciji zbog pritiska i psihološke ne/pripremljenosti. Danas su tema očekivanja, koja umnogome mogu uticati na emocije sporitiste ili sportiskinje, a samim tim i na performans, tj. meč, utakmicu, nastup. Sportisti formiraju sopstvena očekivanja, ali iza tih očekivanja stoje i očekivanja porodice, trenera, a kod profesionalnih sportista i očekivanja sponzora, nacionalnih saveza, novinara i javnosti. Javnost posebno može napraviti ogroman pritisak. Pogotovo je to izraženo u ambijentu kakav je naš – „Ako ne osvojimo zlato, potpuno je nebito!“ Koliko smo puta svi ovo čuli, pa i rekli?

Lazarus (2000) govori o tome da kako sportisti misle o svom nastupu ima uticaj na to kako se osećaju i samim tim i kakav im je performans. No, nije ovo tako jednostavno i linearno. „Iza“ naših misli stoji niz uverenja, obrazaca koje ponavljamo i koristimo u raznim situacijama. Ne možemo misli odvojiti od ostatka i jednostavno ih preobraziti u druge, nove misli. Emocije nam mogu biti putokaz da razumemo zašto smo u određenoj situaciji sumnjičavi u svoj uspeh, prema kome i zašto osećamo krivicu ako ne pobedimo, kada i zašto smo anksiozni i uplašeni i zašto možda konstantno udaramo glavu o zid. Jedna grupa autora je 2009. godine zaključila sledeće: „Očekivanja su stresor koji utiče na performans, kako kod profesionalnih sportista, tako i kod rekreativaca i amatera.“ Takođe, oni govore i da očekivanja utiču na procenu, misli i emocije kod sportista, pa čak i kod onih koji sezonski vole da se bave određenim sportom.

Ovo je posebno izraženo u individualnim sportovima. Međutim i u ekipnim sportovima, gde dolazi do prenošenja odgovornosti, gde je moguće zameniti sportistu/sportiskinju, dolazi do kolektivnog pada u igri zbog pritiska koji prave očekivanja. Novozelandski nacionalni ragbi tim (jedan od najuspešnijih timova ikada) je 2007. godine poraz u finalu svetskog kupa pripisao pritisku od očekivanja da moraju da pobede. Možemo u nedogled nabrajti mečeve i utakmice u kojima su ekipa ili pojedinac uzgubili isključivo iz psiholoških razloga, mada je psihologija prisutna u svakom takmičenju. No, ovde ne pričamo o pobedi kao krajnjem ishodu. Zapravo, današnja priča je o tome kako da se sportisti nose sa pritiskom i najvažnije o mentalnom zdravlju sportista, kao prvog preduslova i cilja. Kako svaki sportista želi pobedu, potrebno je raditi na mentalnom zravlju, odnosu prema sportu, procesu i ciljevima. Tako će i sami ishodi biti bolji, a pre svega sportista će biti zadovoljan i više će uživati u igri.

Rad sa sportistom/sportiskinjom upravo iziskuje rad na očekivanjima, ali i rad sa njihovim timom, koji takođe, može praviti dodatni pritisak. Sportista može imati krize, koje su sastavni deo karijere. Kako god se odvijala karijera, svaki sportista ima i svoje paterne, stečene mnogo ranije. Na osnovu tih obrazaca on će reagovati u skladu sa tim i na krizne i na uspešne periode. Svaki sportista ima različit put, okolnosti u kojima trenira, živi, porodični i kulturni kontekst. Neko je imao uspešnu juniorsku karijeru, neko je faktički preskočio dobar deo juniorskog takmičenja, neko dobro igra kada igra protiv naboljih, neko baš i ne. Svaki sportista ili sportiskinja reaguje, oseća i donosi odluke u skladu sa sopstvenim sistemom. Tako su i sama očekivanja produkt šire životne priče i narativa sportiste/sportiskinje. Kako porodica neretko formira očekivanja kod svog deteta, vrlo je verovatno da će to njihovo, sada odraslo dete takva očekivanja slediti i dalje. Svi sistemi koju okružuju sportiste u periodu njihovog razvoja su faktor i to smo gore i nabrojali (porodica, trener, ceo tim…).

Da bi došlo do promene, potrebno je pronaći alternativne načine sagledavanja uspeha/očekivanja. Sportisti neretko gledaju uspeh kroz crno-belo i kreću se po osi ili ekstremno levo ili ekstremno desno, tj. uspešan – neuspešan. Ako pretpostavimo da sportista/sportiskinja malo stvari vidi kao uspeh, tj. samo par (biti prvi, osvojiti zlato, osvojiti turnir…), jer je kroz život formirao/la takva i samo takva očekivanja, moguće je da mnogo stvari stoji sa suprotne strane, te je biti neuspešan mnogo lakše i češće. U takoj konstrukciji, uzak je prostor za jedan ishod, a poprilično velik za drugi – biti neuspešan. Puno je kriterijuma za biti neuspešan, a malo za biti uspešan – možda i samo jedan, biti najbolji. Tako, kada osoba stagnira ili regresira u takmičenjima, a nosi sa sobom svoja visoka očekivanja, koliko god karijera bila uspešna, može doći do razočaranja, pada motivacije. Naravno, svaka osoba daje sopstveno značenje uspešnosti i očekivanjima, te je analiza tih značenja u rukama sportiste i psihoterapeuta. Dakle, nema jednoobraznih formi i značenja ali nam ovaj, ne tako redak primer, ilustruje kako to može izgledati.

Postoje sporitisti koji su postigli velike uspehe u svojim uzrasnim ili drugim kategorijama, no nemoguće je pobeđivati uvek, a dešavaju se i veliki padovi, koji umeju sportistu potpuno da bace u ambis. Često najveća imena sporta imaju tu psihološku snagu, ali da li su je uvek imali? Da li su mislili nekad da odustanu? Da li su najbolji, pored neverovatnog sportskog znanja i zbog svoje psihe? Mnogi sportisti su izjavljivali da žele da napuste karijeru, iako su se u tom trenutku nalazili među najboljima. Naravno, sportisti i sportiskinje napuštaju karijere iz raznih razloga, ali verujem da su neostvarena (loše postavljena i neuvremenjena) očekivanja jedan od čestih razloga.

Dakle, postoji niz alternativa između ove dve krajnosti – uspešan (pobednik) – neuspešan. To ne znači da ćete se zadovoljavati osrednjim rezultatima. To znači da bi trebalo i kada ne ide i kada ste razočarani, naći drugačiji cilj. Takav cilj, neće značiti da odustajete od Vaših najvećih ciljeva, značiće da u tom trenutku možete pružati drugačije vrste maksimuma i napretka u službi opšteg i većeg cilja. To će Vas pomeriti sa neuspeha, po pravilu, ka onom drugom polu uspeha, te će neuspeh biti manje neuspešan. Stavljanje novih i starih ideja koje nisu korišćenje u funkciju ima za cilj davanje drugačije perspektive ne/uspehu. Pomeranje sa ishoda kao cilja na proces kao cilj, nije zamena jedne rečenice drugom. Ovakva vrsta promene je u službi novih alternativih viđenja uspešnosti i neisključivog razmišljanja. Isključivost prečesto vuče sportiste i sportiskinje u to da nisu uspešni i da su izneverili sebe i druge.

Kako u najpragmatičnijem smislu izgleda pomeranje sa ishoda kao cilja na proces kao cilj.

1. Ako sportista/sportiskinja postavi cilj koji se tiče poboljšanja forme, udaraca, određenog segmenta koji ne funkcioniše unazad period, cilj će najverovatnije biti ostvarljiv. Smanjuje se pritisak od imperativa koji nosi krajnje postavljen cilj. Novi cilj je sada drugačije formulisan i sportista je fokusiran na „popravku“ određenih segmenata u igri.
2. Kada stvari ovako funkcionišu, sportista/sportiskinja ima osećaj da stvari drži u svojim rukama i pod svojom kontrolom. Umesto krajnjeg cilja kao jedinog, sada je postavljen drugi cilj u funkciji većeg, a to je da npr. da određeni udarac bude uvek pravilno, tehnički izveden. To je pod kontrolom i postoji opipljiviji cilj.
3. Kada dođe do uspostavljene kontrole nad udarcima, sportista ispunjava svoj cilj i što je važnije dolazi do validacije svojih novih hipoteza, te su one sad testabilnije i što je najvažnije dolazi do samopouzdanja i u krajnjem slučaju i bolje igre.
4. Ovakva vrsta eksperimenta širi novu perspektivu i na druga polja života i karijere sportiste/sportiskinje. Dolazi do izgradnje novih perspektiva koje se eksternalizuju i na druge oblasti.

Rad sa sportistom nikako ne treba da napravi idealnu mašinu koja će postizati rezultate koje do tada nije postizala. Rad na mentalnom zdravlju sportista, pored viših sportskih dometa, treba da dovede i do kvalitetnijeg života sportista i sportiskinja, lakšeg nošenja sa pritiskom, kako bi pružili ono za šta se spremaju na fizičkom i taktičkom nivou.

Želim, pre svega, da zaokružim priču vrlo bitnim dodatkom. Očekivanja ne moraju jedina praviti probleme u karijeri sportiste/sportiskinje. Takođe, ni sam rad sa očekivanjima, ne mora da izgleda ovako. Ne postoji jednolična šema rada. Ovakva vrsta promene nije samo na misaonom nivou. Promena iziskuje rad sa emocijama, porodičnim konstruktima, uverenjima, strahovima. Kontekst, koji sam po sebi diktira takve principe života, kako smo i rekli na početku, u velikoj meri utiče na naša gledišta o raznim temama. Da bi klijenti imali kvalitetiji život i uspešniju karijeru, potrebno je raditi i sa drugim ličnim temama sportista koje su i u direktnoj vezi sa njihovom sportskom karijerom. Ovaj tekst je namenjen vrlo konkretnoj temi – očekivanjima, koja igraju veliku ulogu u karijeri i životu sportista. Očekivanja nisu samo postavljeni ciljevi, očekivanja su i odraz kako sportista gleda na sopstveni život.

Na ovom sajtu i Instagram stranici stereotipno_ možete pratiti i sledeće tekstove na ovu temu.

Podaci i istraživanja preuzeti iz knjige: Comprehensive Applied Sport Psychology – Jim Taylor.

Ukoliko želite psihoterapijsku podršku i želite da radimo zajedno, možete mi se javiti na e-mail: vujic.sasa.psihoterapija@gmail.com