О АНКСИОЗНОСТИ И БЕЗВОЉНОСТИ. Да ли је дисциплина решење?

Филозофија данашњег неолибералног друштва, чији смо део без даљњег, притиска и усмерава човека да јури за успехом, посебношћу, престижом, индивидуалношћу, а и да буде конкурентан. Да би данашњи човек испунио своју сврху – бити срећан, треба да савлада све ове задатке. Уколико нисте успели у досезању своје сврхе, тј. нисте срећни – потруди се боље и више. Дан треба да буде боље организован, а потребно је још више дисциплине. У супротном, близу си човека који је бескористан и безвредан. Питање је колико поређење, тражење посебности у свету где су сви посебни и јурњави за критеријумима успешности којих има све више дају шансу за срећом. Та срећа јесте позиционирана у футуру са надом да ће се десити, те се за њу ваља борити. Како човек не може да се носи са захтевима друштва, породице, са сопственим очекивањима, а препуштен је неретко самом себи, почиње да се осећа беспомоћним, да губи контролу. Текст се из критичке позиције бави перцепцијом среће као сврхе, као и начинима да се до ње досегне, те и последицама/симптомима истог.

Зашто је промена тешка?

Како је наш идентитет скројен нашим искуствима од најранијих ногу и како је та наша улога годинама формирана, није лако променити та сад сржна уверења, хипотезе и конструкције стварности. Наш идентитет има тенденцију самоодржања. Све ћемо урадити да се поново не осећамо онако како смо се осећали кад смо били врло мали, уз касније поновне ожиљке. Те емоције су оно што нас држи даље од „лаке“ промене. Како смо градили кулу на меком тлу које није могло да поднесе тежину наших емоција, па је сад кула крива, мора да прође време да би се осмислио нови начин да та кула добије своју нову сврху са ојачаним темељом.

Мој психотерапијски приступ

Мислим да је добро да при доношењу одлуке да кренете на психотерапију, имате и информацију како психотерапеут и ради, којим терапијским оквиром се служи и како он одговара на проблеме клијената. У тексту можете прочитати које су то неке од основних карактеристика мог терапијског приступа и како ја, као конструктивистички психотерапеут, радим.

Dermatillomania – компулсивно чачкање коже

Не причамо о болестима коже, за то је задужен дерматолог, већ о потреби да се стално чачка кожа, цеде бубуљице, пипају неравнине/несавршености на кожи итд. Поред ових манифестних активности, особе неретко имају осећај губљења контроле, опсесивно-компулсивне радње, осећај срамоте и тако даље. Размишљајући у оквирима данашње филозофије лечења, верујем да ће многи кренути од споља – третирањем бубуљица, или покушајима да смање поменуте активности. ,,Унутрашњи“ разлози су разнолики. Кад кажем да иза овог стоји губитак контроле, мислим на губитак контроле било чега, на покушај смиривања и давања смисла и реда чачкањем, цеђењем, чупкањем. Људи у разним емоционалним стањима (узнемиреност, досада, немир, бес, туга, раздражљивост) улазе у ове компулсивне радње али све ово постаје и навика.

Како очекивања могу негативно утицати на перформансе спортиста

Спорт сам по себи јесте такмичење и спортисти јесу тако настројени, воле победу, желе да напредују, да буду конкурентни. Оно што се дешава јесте да често не успевају да покажу своје спортско знање и напредак у техници, тактици, физичкој спремности и кондицији због притиска и психолошке не/припремљености. Данас су тема очекивања, која у многоме могу утицати на емоције споритисте или спортискиње, а касније и на сам перформанс, тј. меч, утакмицу, наступ. Спортисти формирају сопствена очекивања, али иза тих очекивања стоје и очекивања породице, тренера, а код професионалних спортиста и очекивања спонзора, националних савеза и јавности, која својим очекивањима може направити огроман притисак. Оваква врста промене је у служби нових алтернативих виђења успешности и неискључивог размишљања. Искључивост пречесто вуче спортисте и спортискиње у то да нису успешни и да су изневерили себе и друге.