Филозофија данашњег неолибералног друштва, чији смо део без даљњег, притиска и усмерава човека да јури за успехом, посебношћу, престижом, индивидуалношћу, а и да буде конкурентан. Да би данашњи човек испунио своју сврху – бити срећан, треба да савлада све ове задатке. Уколико нисте успели у досезању своје сврхе, тј. нисте срећни – потруди се боље и више. Дан треба да буде боље организован, а потребно је још више дисциплине. У супротном, близу си човека који је бескористан и безвредан. Питање је колико поређење, тражење посебности у свету где су сви посебни и јурњави за критеријумима успешности којих има све више дају шансу за срећом. Та срећа јесте позиционирана у футуру са надом да ће се десити, те се за њу ваља борити. Како човек не може да се носи са захтевима друштва, породице, са сопственим очекивањима, а препуштен је неретко самом себи, почиње да се осећа беспомоћним, да губи контролу. Текст се из критичке позиције бави перцепцијом среће као сврхе, као и начинима да се до ње досегне, те и последицама/симптомима истог.
