На први поглед у времену где су људи бар нормативно равноправни, ово питање можда јесте за неке неадекватно, међутим у свом раду сам наилазио на незадовољство код очева након поверавања деце из брачне или ванбрачне заједнице. Такође, у медијима можемо чути да је наш систем благонаклонији мајкама.

Ради се о комплексној теми и свака породица је специфична. Предсепарациони период, сепарација и постсепарациони период карактерише низ околности, фактора, манифестација и последица, о чему ћемо говорити у наредним текстовима. Ако између родитеља није дошло до споразума и заједничког вршења родитељског права, не постоји договор око питања где ће дете или деца живети, како ће се одржавати контакт деце са оба родитеља, ући ће се у парнични поступак. С обзиром на такве околности једна страна често бива незадовољна.

Закон недвосмислено посматра родитељско право као равноправно. Породични закон у члану 7. наводи да родитељско право припада мајци и оцу заједно. Даље, у истом члану наводи се да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права. Оно што је битно је да су оба родитеља и даље старатељи као и да родитељ коме деца нису поверена на самостално вршење родитељског права има право на контакт и виђење са децом и учествовање у свим битним питањима и одлукама.

Родитељи су
пред законом
недвосмислено
равноправни

Овај текст има за циљ указивање на одређене околности које су битне или би требало да буду од важности приликом одлучивања ком родитељу се дете или деца поверавају на самостално вршење родитељског права.

Приликом доношења одлуке посматрају се разни сегменти родитељства. Свакако се процењују целокупне снаге и ресурси, ризици у вези са родитељским вештинама и компетенцијама, као и сама перцепција дечијих и родитељских дужности и права. Међу битним областима су и међусобна родитељска сарадња, ниво подршке коју сваки од родитеља има од остатка породице… Присуство злостављања и занемаривања су сегменти који јасно утичу на одлуку о поверавању детета. Међутим овде ћемо се зауставити јер испитујемо факторе у одлучивању који могу имати везе са дистинкцијом на данашењег оца и мајку.

Без генерализовања и уз уважавање специфичности сваког родитеља, треба навести неке од битних фактора зашто се мајкама често или чешће поверавају деца, иако наравно, постоје и многи очеви који врше самостално родитељско право. На све сегменте велики утицај има културолошки оквир у којем живимо. Такође, део контекста свакако јесу и улоге унутар породичног система, традиционалне, наметнуте или очекиване. Подела улога око васпитања детета, бриге и неге су део и родно стереотипних образаца, генерално у друштву.

Ако бисмо имали нулту, тј. истоветну позицију мајке и оца, јер је претходно речено да се целокупно посматра и процењује родитељ, шта би се процењивало? То би биле вештине и сензибилисаност да се детету пружи нега, брига и обезбеди развој. То и јесте суштина данашег текста и тиче се фактора који су заправо и одговор на нашу данашњу тему.

Контекст у коме
живимо има
огроман утицај
на формирање
родитељских улога

Да ли ће неко поверити дете или децу мајци или оцу само због тога што је мајка или отац, мушко или женско? Не! Која су то својства која можемо приписати оцу или мајци данашњице? Зашто данашњице? Управо из разлога јер одређена својства јесу продукт актулених токова у друштву, традиције, обичаја… Битне карактеристике које се могу везивати за саму поделу отац – мајка јесу питања колико су мушкарци учени у нашем контексту да је потребно да се брину о деци и које су обавезе мајке, а које оца. Да ли ми овакву поделу приписујемо традицији, биологији, или пак „нормалности односа“ је индивидуална ствар, али нам даје неке од одговора. Наравно, не сумњам и знам да постоје и другачији примери очева. Приметно јесте да се овакве ригидне и патријархалне поделе мењају и да млади родитељи равноправније деле обавезе и заједнички стичу вештине. Овакве промене су свакако последица околности у ширем контексту.

Афективна везаност
и традиционална
улога мајке у
друштву имају
јак утицај

Фактор који је неопходно поменути и који социјални рад узима у обзир приликом одлучивања је и узраст детета. За децу ниског календарског узраста јесте неопходно да остану уз мајку, ако нема контраиндикација. Дакле, прво успостављање контакта детета са мајком је, рекло би се, биолошко и назива се афективна везаност. Тако, афективна везаност која представља пружену сигурност, љубав, негу и одговор на дететове потребе од стране мајке, оца и других блиских особа, касније има огроман утицај на изградњу дететове личности, дететових емоција и реакција. Као што видимо, везаност детета и оца и очинска улога је исто толико битна, али причамо о првим месецима живота детета. Неке ствари је немогуће испитати, а неке ни нема потребе. Позитивна и традицонална улога мајке за многе је неупитна и заправо нам може дати одговоре на одређена питања када је ова тема у питању.

Верујем да праксе унутар центара за социјални рад нису истоветне, као и да постоји простор за напредак у свим сегментима струке. Посматрање свих околности код родитеља и целокупности система у којима живе и раде, сваки социјални радник треба да узима у обзир. Фокусирање на интерес детета је први принцип рада и на то се усмеравају и родитељи. Сама сепарација је тешка за целу породицу и то се често одражава и на само родитељство у том периоду. Једина права позиција родитеља треба да буде она која обезбеђује највећи интерес деци. Родитељи су дужни да превазиђу потешкоће зарад даљег одгајања деце, пружања љубави, бриге и неге. Циљ система и јесте подршка породици у превазилажењу актуелних проблема и јачања даље сарадње.

Занима ме Ваше мишљење, које су Ваше обавезе са дететом, да ли су послови подељени на „мушке“ и „женске“ или равноправно? Запитајмо се сви која је подела послова и ниво вештина био код наших родитеља?