Срећа и смисао многима у прошлости делују искреније и потпуније. ,,Тада је баш било како треба, тај осећај ми баш недостаје, да ли ћу то икад више осетити?“ Садашњост је, пак за неке помало и узнемирујућа, хладна. ,,Тај мирис ме подсећа на детињство, те бабине штрудле, та крема за сунчање, зраци сунца у 7 предвече док падају дуж моје улице.“ То су они неки дани… Чак не толико садржајни, али их памтимо по нечему и осећамо нешто док их се присећамо. Неки би то назвали – Златни дан.

Шта је то што ме тако испуњава, а некако и разара?

,,Бринем се за будућност, некад је једноставно било боље! Ја нисам за овај свет данас. Више ме испуњава док фарбам старе шалоне на бакиној кући. Она зелена фарба… Да делује као стара банатска кућа.“

Вратимо се у садашњост. Можда ми боље иде стандардно писање неког ко се бави терапијом…Волим ову тему, тему коју зовем – носталгија. Није овде реч о слаткој прошлости и горкој будућности. Запитајмо се, да ли је стварно толико тога у прошлости било боље? Људи имају тенденцију да верују да је прошлост била боља.

Свет је у константној промени. Кад тад многи дођу у позицију да кажемо ,,Ови бре клинци стварно претерују, ово није било у моје време!“ Како тако брзо дођемо до тога да нас време гази? Како гро нас дође у позицију да неспреман чека будућност? То је наша улога. Сржна улога – идентитет. Идентитет који не прихвата нове концепције живота. Није то временска или просторна категорија. Пре је емоционална, невербална. 

Невербална?

Штрудли ће бити, као и летњих зракова и крема за сунчање са мирисом кокоса. Побогу, па већина и мирише тако. Чега то нема онда? Није чудно да смо носталгични при помисли на детињство, међутим, некад живот стварно изгледа као да је смислен само кроз фрагменте прошлости. Прошлости која је сва у осетима, мирисима, звуцима и осећањима. Та невербализована структура, јасно је, нема име, али има „душу“, рекли би неки. Прошлост има душу, будућност, па баш и не. Живот пролази, а ми чекамо да поново живимо оно што треба, оно искрено, оно право! То право не долази, а ми (п)остајемо заточеници лепе прошлости која се никад неће вратити. Свет постаје безвредан, неиспуњавајућ, вештачки.

Невербално говори да је то део нас који није у потпуности јасан и „свестан“. Ми јуримо за нечим, али не знамо за чим. Покушавамо да живимо то нешто, а ти осећаји су баш јаки. Толико јаки, да нам корачање ка будућности делује теже него што би требало. То није трема од непознатог, то је туга за прошлошћу, за лепим временима. Будућност то не нуди. 

Како онда живети? Па, имамо пар варијанти.

• Хватање мини-момената који личе на то што је некад било.
• Животарење у нади да ће се живот некако средити и да ћемо једног тренутка пронаћи тај смисао.
• Кривити свет за његово посрнуће

Последња варијанта јесте схватење значења тога што осећамо? Шта је то из прошлости важно, шта је то што желимо и како то да добијемо на другачији начин. Шта нам говоре та осећања? Шта то елементи прошлости симболизују, а шта то елементи које везујемо за будућност. 

Носталгија има своју функцију. Сви су понекад носталгични. Када прошлост бива слађа од будућности и када је срећа често ретроактивна, могуће да имамо и проблема са налетима туге и сете помешане са упорним тражењем тог осећаја смислености. Таква носталгија има једну катарзичну улогу док покушавамо да пронађемо смисао. Носталгија је заправо стратегија потраге за смислом.

Носталгија као
стратегија потраге
за смислом

Многи би рекли да се смисао губи. Смисао је врло културолошки одређен и наметнут од друштва до друштва. Смисао ће се увек конструисати изнова и не мора бити одређен једном од три временске категорије. Поверовати да је једини смисао онај који је иза нас говори да нам адаптација на промену не иде од руке, а наш идентитет уистину шљака у прошлом времену. Пресент Перфецт Цонтинуоус Тенсе. Такав систем нас штити од нечега, од емоција које не умемо да хендламо најбоље. Тај систем штити, али није комфоран. Осећај, који многи називају слатко-горким, неће никад бити ухватљив док га јуримо у тој форми. 

Оно што чујем од клијената јесте да је тада било топлине, искрености, блискости. Занимљиво, носталгија се смањивала у тренуцима испуњености у садашњости и нагло расла у периодима кризе. Хватање у коштац са страхом и претећим изазовима света није мачији кашаљ, али је заправо покушај стварања смисла. Увек ћемо бити носталгични, пуно тога је било лепо. Пуно тога нас и чека, слатког и горког.

Текст је намењен за широку употребу. Од оних који су променили државу и филозофију живота до оних који кажу да су одувек носталгични, а да не знају ни за чим. За правилну употребу консултујте се са вашим психотерапеутом.