Како очекивања могу негативно утицати на перформансе спортиста

Спорт сам по себи јесте такмичење и спортисти јесу тако настројени, воле победу, желе да напредују, да буду конкурентни. Оно што се дешава јесте да често не успевају да покажу своје спортско знање и напредак у техници, тактици, физичкој спремности и кондицији због притиска и психолошке не/припремљености. Данас су тема очекивања, која у многоме могу утицати на емоције споритисте или спортискиње, а касније и на сам перформанс, тј. меч, утакмицу, наступ. Спортисти формирају сопствена очекивања, али иза тих очекивања стоје и очекивања породице, тренера, а код професионалних спортиста и очекивања спонзора, националних савеза и јавности, која својим очекивањима може направити огроман притисак. Оваква врста промене је у служби нових алтернативих виђења успешности и неискључивог размишљања. Искључивост пречесто вуче спортисте и спортискиње у то да нису успешни и да су изневерили себе и друге.

Окривљавање жртве

У актуелном контексту где се наводно прича о породичном насиљу, сексуалном узнемиравању, силовању, имамо парадокс да су потребни велики напори да се жртви, пре свега поверује. Термин „just-world“ је феномен и код нас нема неки специјалан превод, али се може превести као „окривљавање жртве“. Окривљавањем жртве се негира одговорност поступака људи који су нанели бол, штету, тугу, трауму и повреду жртвама и упире се прст у жртву. Жртва се окривљује и заслужила је то што јој се десило. Ствар је дакле незнања, контекста у ком живимо, али и одређених психолошких процеса код људи. Видећемо и којих.

Пијем да ублажим бол

Ништа од такозваних „краткорочних одушака“ није лоше само по себи. Лоше је у контексту тренутности растерећења. Данас ћу писати о алкохолу и то јер мислим да је код нас типичан и чест одабир, а „веома“ ризичан. У губицима, алкохол је одлагач превладавања тог губитка. Не желећи да генерализујујем, али неретко мушкарци, али и све чешће жене, у заједнички пакет стављају губитак, туговање и алкохол. Зашто мислим да је ово чешће мушки начин, како долази до оваквих образаца, шта се дешава и какав је третман, прочитајте детаљније у тексту.

ДЕЦА, РОДИТЕЉИ И РАЗВОД – важно и најважније

Развод доноси много срања. Ако иза развода остају деца, о чему и пишем, није лако остати фокусиран и мислити најтрезвеније. Ту су бес, туга, разочарање, осветољубивост, сујета… Лоши односи међу родитељима не заустављају се тако лако и јасно је да оба родитеља желе децу „за себе“. Тада је важно да се односи што пре стабилизују и регулишу. Одређен број развода има другачији епилог. Хаос се наставља хаосом, а родитељи нису у стању да увиде најбољи интерес сопствене деце. Сада је потребно да имате још једну родитељску компетенцију, а то је сарадња са другим родитељем. Ви сте ту да непознато премостите у познато, да хаос претворите у ред, да неодговорно преобличите у одговорно и да неразумљиво прешалтате у јасно.

МОРАЛ – ИМПЛИКАЦИЈЕ НА РАЗВОЈ И СРЕЋУ

Схватали то или не, многе наше конструкције морала нас коче. Не позивам Вас ја сад на разврат, содому и гомору, али бих волео да мање робујемо неким стварима. Некад не дођемо до неких остварења, сазнања, догађаја и односа управо јер деламо по тим нашим правилима и обрасцима. Народ то уме да зове уштогљеношћу, снобизмом или да некоме вири празилук из задњице. То су Вам оне приче о греху… Опет, неки други имају другачији, они би рекли искренији, поглед на свет. Чули смо оне кованице нпр. „Грех излази из уста, а не кроз уста.“ Бити моралан јесте вредност коју градимо преко две хиљаде година. Уздизати се духовно, тј. развијати се, чега је морал свакако сегмент, јесте наш циљ. Како то онда морал може кочити наш развој и срећу, прочитајте у овом тексту.