Sreća i smisao mnogima u prošlosti deluju iskrenije i potpunije. ,,Tada je baš bilo kako treba, taj osećaj mi baš nedostaje, da li ću to ikad više osetiti?“ Sadašnjost je, pak za neke pomalo i uznemirujuća, hladna. ,,Taj miris me podseća na detinjstvo, te babine štrudle, ta krema za sunčanje, zraci sunca u 7 predveče dok padaju duž moje ulice.“ To su oni neki dani… Čak ne toliko sadržajni, ali ih pamtimo po nečemu i osećamo nešto dok ih se prisećamo. Neki bi to nazvali – Zlatni dan.

Šta je to što me tako ispunjava, a nekako i razara?

,,Brinem se za budućnost, nekad je jednostavno bilo bolje! Ja nisam za ovaj svet danas. Više me ispunjava dok farbam stare šalone na bakinoj kući. Ona zelena farba… Da deluje kao stara banatska kuća.“

Vratimo se u sadašnjost. Možda mi bolje ide standardno pisanje nekog ko se bavi terapijom…Volim ovu temu, temu koju zovem – nostalgija. Nije ovde reč o slatkoj prošlosti i gorkoj budućnosti. Zapitajmo se, da li je stvarno toliko toga u prošlosti bilo bolje? Ljudi imaju tendenciju da veruju da je prošlost bila bolja.

Svet je u konstantnoj promeni. Kad tad mnogi dođu u poziciju da kažemo ,,Ovi bre klinci stvarno preteruju, ovo nije bilo u moje vreme!“ Kako tako brzo dođemo do toga da nas vreme gazi? Kako gro nas dođe u poziciju da nespreman čeka budućnost? To je naša uloga. Sržna uloga – identitet. Identitet koji ne prihvata nove koncepcije života. Nije to vremenska ili prostorna kategorija. Pre je emocionalna, neverbalna. 

Neverbalna?

Štrudli će biti, kao i letnjih zrakova i krema za sunčanje sa mirisom kokosa. Pobogu, pa većina i miriše tako. Čega to nema onda? Nije čudno da smo nostalgični pri pomisli na detinjstvo, međutim, nekad život stvarno izgleda kao da je smislen samo kroz fragmente prošlosti. Prošlosti koja je sva u osetima, mirisima, zvucima i osećanjima. Ta neverbalizovana struktura, jasno je, nema ime, ali ima „dušu“, rekli bi neki. Prošlost ima dušu, budućnost, pa baš i ne. Život prolazi, a mi čekamo da ponovo živimo ono što treba, ono iskreno, ono pravo! To pravo ne dolazi, a mi (p)ostajemo zatočenici lepe prošlosti koja se nikad neće vratiti. Svet postaje bezvredan, neispunjavajuć, veštački.

Neverbalno govori da je to deo nas koji nije u potpunosti jasan i „svestan“. Mi jurimo za nečim, ali ne znamo za čim. Pokušavamo da živimo to nešto, a ti osećaji su baš jaki. Toliko jaki, da nam koračanje ka budućnosti deluje teže nego što bi trebalo. To nije trema od nepoznatog, to je tuga za prošlošću, za lepim vremenima. Budućnost to ne nudi. 

Kako onda živeti? Pa, imamo par varijanti.

• Hvatanje mini-momenata koji liče na to što je nekad bilo.
• Životarenje u nadi da će se život nekako srediti i da ćemo jednog trenutka pronaći taj smisao.
• Kriviti svet za njegovo posrnuće

Poslednja varijanta jeste shvatenje značenja toga što osećamo? Šta je to iz prošlosti važno, šta je to što želimo i kako to da dobijemo na drugačiji način. Šta nam govore ta osećanja? Šta to elementi prošlosti simbolizuju, a šta to elementi koje vezujemo za budućnost. 

Nostalgija ima svoju funkciju. Svi su ponekad nostalgični. Kada prošlost biva slađa od budućnosti i kada je sreća često retroaktivna, moguće da imamo i problema sa naletima tuge i sete pomešane sa upornim traženjem tog osećaja smislenosti. Takva nostalgija ima jednu katarzičnu ulogu dok pokušavamo da pronađemo smisao. Nostalgija je zapravo strategija potrage za smislom.

Mnogi bi rekli da se smisao gubi. Smisao je vrlo kulturološki određen i nametnut od društva do društva. Smisao će se uvek konstruisati iznova i ne mora biti određen jednom od tri vremenske kategorije. Poverovati da je jedini smisao onaj koji je iza nas govori da nam adaptacija na promenu ne ide od ruke, a naš identitet uistinu šljaka u prošlom vremenu. Present Perfect Continuous Tense. Takav sistem nas štiti od nečega, od emocija koje ne umemo da hendlamo najbolje. Taj sistem štiti, ali nije komforan. Osećaj, koji mnogi nazivaju slatko-gorkim, neće nikad biti uhvatljiv dok ga jurimo u toj formi. 

Ono što čujem od klijenata jeste da je tada bilo topline, iskrenosti, bliskosti. Zanimljivo, nostalgija se smanjivala u trenucima ispunjenosti u sadašnjosti i naglo rasla u periodima krize. Hvatanje u koštac sa strahom i pretećim izazovima sveta nije mačiji kašalj, ali je zapravo pokušaj stvaranja smisla. Uvek ćemo biti nostalgični, puno toga je bilo lepo. Puno toga nas i čeka, slatkog i gorkog.

Tekst je namenjen za široku upotrebu. Od onih koji su promenili državu i filozofiju života do onih koji kažu da su oduvek nostalgični, a da ne znaju ni za čim. Za pravilnu upotrebu konsultujte se sa vašim psihoterapeutom.