Нисам човек који има оне пријатеље, које моје друштво назива „летњи пријатељи“… Знате оно, сезонски, ко да је некакав посао у питању :)… Али, то су она пријатељства (ваљда другарства) која трају кратко и не представљају заправо пријатељство у свом правом облику. То је бар моје гледиште. Доста мојих пријатељстава је пунолетно, трају преко 20 година, или макар 10. То не значи да су права пријатељства само она из детињства. Године не морају говорити о пријатељству, али говоре о залагању, историји, заједничким лепим и ружним догађајима, кризама… Као и веза и оно треба да се негује. Но, није то поента, него да ја нисам навикао да губим пријатеље тако лако и да ми то доста тешко пада. Баш ми је болно, ваљда је тако свима… Заступам причу да треба зарад вредних ствари дати допринос и покушати да се проблеми реше… Лако се љутим, још лакше уђем у препирку, али стварно нисам човек који се бури и дури за цео живот. Мрзим оне приче, знате… “ Нису причали 30 година, помирили се на свадби код братанице.“ Дајте људи, зар није то бацање времена, енергије и живота, у крајњем случају?

У разговору са мојом пријатељицом коју познајем стотину љета, причали смо о психотерапијским правцима и њиховим гледиштима, на овако нешто. Тј. да будем искрен, више је она причала, а ја слушао и ‘ватао белешке… Каже она – „Видиш неки говоре да се интерперсонални односи редукују, да одређена познанства губимо јер напредујемо, радимо на себи, а опет неки други кажу да рад на себи доприноси квалитетнијим релацијама са другима, јер смо бољи и за себе, па и за друге…“ Рецимо да је тако рекла.

Е, то, то је то! Значи ја сам напредовао и ето, то је разлог! „Та, прва, та теорија ваља, уффф, сад ми лакше!“ Али, онда се мало замислиш. Да… Не иде то баш тако. Шта је са кривицом? Ко је крив? Као што рекох, нисам баш онај који тако лако пушта ствари и оно о чему сам исто писао на инстаграму, често приписујемо кривицу себи и осећамо се тако, иако смо повређени! Нисам један од тих који види да се ствари мењају у сопственој околини, а говори „Ма, ја сам у праву…“ или „Ја нисам ни за шта крив…“. Мислим да генерално то није добар принцип. Увек постоје две приче, две перцепције исте ствари. Али ту и јесте заправо цака! Која је онда „теорија“ тачна и шта је по среди?

Рад на себи
јесте повезан
са нашим
интерперсоналним
односима

Како то личним радом и развојем губимо људе око себе? Када се развијамо, када смо боље, када радимо на себи, не радимо само на осећањима. Све је узрочно-последично. Мењају се и неки наши поступци и активности. Када радимо а себи, више смо у додиру са самим собом и учимо да разумемо неке наше проблеме. Али, оно што је битно, учимо и да се постављамо према другим људима. Да, учимо да поставимо границе, да захтевамо за себе, да кажемо да, а пречесто и не… Научимо да изразимо свој став и мишљење. Схватамо шта нам не прија и у каквој средини желимо да се се налазимо. Такође, схватамо шта је туђ захтев, а шта наша потреба. Да, дефинтивно ће неки људи нестати са наше мапе и ми са њихове. Примљено к знању. Значи а развој, а губитак неких људи, или ако желите пробир. (а мустаћи, а женидба).

Шта је са другом „теоријом“? Ко год ради на себи, на било који начин, зна да рад захтева пуно труда, али и да ти се трипут више врати. Па нпр. не нервираш се ко раније због туђег мишљења… Или, пак кад почнеш да копаш по себи и решаваш кључна своја питања, онда се екстензије тих питања исто тако решавају, а конкретне ситуације постају лаганије за ухватити се у коштац с њима. Кад радимо на себи, радимо и на нашим односима са другима. Кад си расположен, онда си за све, када ниси, ниси баш ни за друштво. Дакле, ми учимо да решавамо животне препреке и то на дневном нивоу. Учимо и вештине. Некада не знамо зашто избегавамо јавне скупове, имамо страхове, несигурни смо. Радом на себи, бићемо храбрији за нове релације, за улазак у друштво, бићемо адаптивнији, флексибилнији. Да, дефинитивно неки људи ће ући у наше животе, а и ми у њихове.

Не знам да ли сам добио одговор на своје питање, тј. на мој проблем? Како сад… И овако и онако… „Истина“ је где?

Наш лични развој и раст, како год хоћете, је комплексан пут. Разни сегментни нашег бића ће претрпети промене, тј. боље рећи, доживети промене. Тај пут доноси нове стазе, неоткривене наше ресурсе, али и неоткривене проблеме. Доноси нам пуно бенефита, али и пуно посла. Када радимо на себи, ма једноставније речено, када се боље осећамо, ми се учимо новим путевима и решењима, а и увиђамо грешке и багове у претходним решењима. Да се боље осећамо не значи да смо на сигурном, него управо то, да се мењамо. Промена је заправо суштина и сврха.

Рад на себи
јача наш
компас

Наши поступци су у нашим рукама, за њих смо одговорни, за туђе не можемо бити. Кривица је саставни део живота, некад смо криви, некад нисмо. Перципирати живот и односе са другима кроз кривицу или кроз супротан пол тога, а то би за мене била нпр. нарцисоидност, не пије воду и не води нас у развој, нити обезбеђује пут ка ваљаном пријатељству. Не можемо евалуирати ствари по принципу кривице, али можемо радити да боље разумемо ствари. Учити се независности, одговорности, као и добром односу према себи и другима – То је пут развоја. Развој нас води ка јаснијој слици… Даје нам одговор где је наша позиција у свету и у односу са другима. Води нас јаснијој слици наше моћи, наших могућности. Учи нас која је линија и граница до које смо ми одговорни, а када је то туђа граница. Учи нас које су наше жеље, а шта туђе, за шта треба да сносимо одговорност, а за шта други. То вам је као кад Вам се разбистри, или размагли, па јасније видите обрисе. Рад на себи води ка новини, не учмалости, новим људима, али и редукцији односа. Јача наш компас, куражи нас да потегнемо одређене поступке који су у нашем интересу, али нас и јача да будемо отпорнији на губитак. Све је то неминовно, битно је како га ми доживљавамо!

Шта Ви мислите о овоме? Како Ви преживљавате губитке? Како изгледа Ваш лични рад? Пишите ми… Поздрављам Вас до следећег текста.

Хвала на инспирацији @mentalno_prostranstvo